Ђедов завет. 1914-та је то била
Мој покојни ђед , пре него што је био мобилисан, те 1914, почели су он , и отац му, да граде у селу позамашну кућу. Према његовом казивању, преносим по сећању како је се све то тада одигравало. Каменоресци су онде изнад качаре заклоњени од сунца у сенци једног масивног дуда и једне липе клесали камење (добар део по 1.2 метра дужине, а по неки је био висок и до 0.6 метара моја примедба, сиви мермер из мајдана недалеко испод саме заравни наше куће) . То камење је надживело два светска рата, па је уграђено у нову ку ћу крајем шесдесетих прошлог века . На врху оног показујући на врх изнад засеока Пантовићи, брда појави се добошар и позва на мобилизацију. Сви су млађи почели да купе алат и како би одмах кренули кућама, да се припреме за сутрашњи одлазак на ѕборна места . Најстарији међу њима командова: „ Стој! “ И сви као избезумљени прстадоше са скупљањем алат а . Он се окрете према мени , па ми рече: 'Дај позовиде Крсту, (ћедов отац) да нам донесе да попијемо задњу, овак