Ђедов завет. 1914-та је то била

Мој покојни ђед, пре него што је био мобилисан, те 1914, почели су он, и отац му, да граде у селу позамашну кућу. Према његовом казивању, преносим по сећању како је се све то тада одигравало.

Каменоресци су онде изнад качаре заклоњени од сунца у сенци једног масивног дуда и једне липе клесали камење (добар део по 1.2 метра дужине, а по неки је био висок и до 0.6 метара моја примедба, сиви мермер из мајдана недалеко испод саме заравни наше куће). То камење је надживело два светска рата, па је  уграђено у нову кућу крајем шесдесетих прошлог века. На врху оног показујући на врх изнад засеока Пантовићи, брда појави се добошар и позва на мобилизацију. Сви су млађи почели  да купе алат и како би одмах кренули кућама, да се припреме за сутрашњи одлазак на ѕборна места. Најстарији међу њима командова: „Стој!“ И сви као избезумљени прстадоше са скупљањем алата. Он се окрете према мени, па ми рече: 'Дај позовиде Крсту, (ћедов отац) да нам донесе да попијемо задњу, овако сви заједно, боже мој опет је рат и ко зна да ли ћемо поново икада више бити овако заједно.“ Ја и не чекајући оца одох у зграду (магацин за ускладиштење ракије) и наточих литрењак.

Исписмо сви по неколико чашица, прекрстивши се уз сваку, пре него што је искренемо. Они из Добрача и Брекова се упутише навише путем изнад куће, а Милисав са још другом двојицом из горењег села вамо према Стрмењачи и Пнатовићима. На растанку заори се песма. Почела је да пада ноћ и сви смо певали док смо једни друге чути могли.

Окретох се, када ми иза леђа стоји покојна мајка. Била је већ оронула. Загрили ме и и поче да ме љуби. Био сам јединац, па сам је разумео. Отац побеже у кућу и када нас двоје мало касније уђосмо, његове су очи биле пуне суза. На то ће мајка. Не плачи и не призивај баксуза. Нека нам се жив врати, приђе Лени (Лена је била ђедова суприуга), па је загрили и поче да је теши. То не потраја дуго, Мајка ми заповеди: „ Прикупи све што ти треба и спреми се за зборно место.“ Рано изутра дође отац из штале. Кратко ме загрли, па се исте из загрљаја и побеже некуд. Убрзо смо сви заједно без њега поседали за трпезу. Још нисмо ни завршили ето га већ, пристиже и Ранко (комшија вршњак, такође ратник из преднходних балканских ратова).

Пољубих се женом, изљубих децу, мајка ме загрили, а била је то жена која је била борац који никада духом не поклекне. Било ми је тешко у њеном загрљају, Али она се одтрже од мене и повика стругим гласом: „Ти си војник и знаш да војници не плачу.“ Још једном, пољубих жену и децу. Ја и Ранко са ранцима на леђима се упутисмо према зборном месту. Неко иза нас испали неколико метака у небо.

Горе изнад Латвичке Планине Сунце је било доста одскочило.  Ранко је био добар певач, па запева: Благо мајци кад војника има. Када избисмо горе у Вукајловиће окретох се и бацих поглед. Питао сам себе, да ли ћу укућане све видети икада од сада?

Издурах рат и дођох кући, но пре што сам стигао на кућни праг, свратио сам у гробље да посетим мајчин гроб. Није стигла да ме дочека. А да јесте, о како би се обрадовала. Ни отац не поживе дуго. Нама помре троје прве деце, само нам Бог остави Дула. Размишљао сам да се убијем, али Лена ме освести. „Да ме оставиш саму да нам непријатељи деле имовину? Ми смо млади и деце ће још бити. Са тобом нећемо се затрети.“

 Упамти ово дете моје,па ако некада будеш имао времена забележи негде, да се зна да није била само једна мајка Југовића међу Србима, која нас је сјетовала: „Ако су нам одлетели шдрали,  остали су тићи ждраловићи!“ Било их је много и пре а и касније међу српкињама. Већина нас смо се вратили из рата. Милисав на самом почетку рата, погибе негде у Подрињу.