Вече Антологије Српске Народне Епске Поезије и Прикупљање Прилога за Помоћ Часопису Плимље

Ова манифестација је започета и одржана на један  сасвим спонтан начин у Суботу увече, 14-ог јуна, 2025, године. Заправо, мој добар пријатељ Владо Бабић који ми је се пожалио да има финансијских потешкоћа око одржавања, из наслова споменутог часописа. Разумео сам његов апел, али због неких других својих обавеза нисам био у могућности да му од својих средстава одвојим већу суму и пошаљем.

Обратио сам се мом другом пријатељу, и познанику,  новинару, Драгану Мишковићу, некадашњем сараднику сарајевског Вечерњег Листа. Драган је одмах разумео шта то све значи, па ме је замолио да му пошаљем апел који сам добио од Владе. Убрзо је од  Драгана дошла идеја да се он обрати неким нашим финансијерима, за помоћ. Али да не очекује брз и позитиван одзив, већ би најбоље било образовати прикупљање добровољног прилога омасовљеним путем. На шта сам ја дошао на идеју да би најпаметније било да се одржи Вече Антологије Српске Епске Поезије. Све то предложио сам са дозом једног мог скептицизма. Међутим Драган је био упоран, а као велики љубитељ иструмента уз које је ова поезија настала, обећао је да ће он контактирати наша два гусларска друштва, да их упита да и они допринесу једној таквој манифестацији својим учешћем.

И даље сам некако био скептичан, знајући да је један тоталитарни систем који је се међу наш народ увукао на силу 1945, посредством оних најлошијих елемената из нашег народа, или како их је Милован Ђилас у уводу своје последње књиге, описао речима: „Било је то ако ме сећање не вара у пролеће 1946, године, када смо се у Београду састали ми, сви до једног бивши робијаши.“ Кроз ову призму робијаша, које је њихов саборац и сам један од њих у својој уводној реченици описао, и знајући њихов однос према свему што је везано за нашу прошлост, од стране тих робијаша, и наравно данас, њихових потомака шиканирано, исмевано, па богами и забрањивано, мој скептицизам је био донекле и оправдан. Шта рећи више, рецимо,  када су многи, од којих су неки били и моји пријатељи, били затварани због тога што су од оркестара и певача наручивали, или пак сами певали, нашу изузетно мелодичну песму Ој, Војводо Синђелићу, посвећену оном младом момчету који је 1809, године, да би спречио продор непријатеља у земљу свога отачаства,  претворио у прах себе и 20 хиљада Турака,  и одселио се у вечност, дошло до великог одтуђења, ја сам некако умишљао да највероватније, не бар овде на 6 хиљада километара, нема неке веће заинтересованости за успех једне такве манифестације.

За организацију, дугујем једн посебну зхвалност двема изузетно успешним Сркињама

Дивна је моја супруга, а њена колегиница и дугогодишња пријатељица наша Драгана Тодоровић, су обе фрамацеути са поседовањем велике професионалне етике, и можда још већег угледа. Њих обе познаје добар део Лондона Онтаријског. Понекад када се са Дивном нађем у неком луксузнијем ресторану, или на кафи у некој малој постичарници, ја се осетим и помало завидан. Увек се ту нађе неко ко се поздрави са њом, а мени онда објасни, да јој је та жена спасла живот, помогла њеном, или његовом  детету, мајци, оцу, и тако редом. Једном мислим да је то било у једној италијанској пекари, наишли смо нас двоје на Драгану. За кратко време, бар њих шестроро или седморо су им пришли, да се поздраве и поразговарају, а наравно на мене нико није обратио пажњу.

Једне недеље у мају, после једног богослужења, нешто су разговарале Дивна и Драгана заједно. Када сам им се придружио, Драгана ме је упитала, какво изненађење припремам тренутно? Рекао сам Драгани да размишљам да организујем Вече Антологије Српске Народне Поезије, ал да нисам сигуран на успех. На то ће Драгана: „То ти је бриљантна идеја, и него како је важно, да се тако нешто припреми и одржи и потруди се да неко донесе и гусле. Ми треба да не само нашу децу подучавамо нашој историји, него и да се ови старији мало пристете и подуче, ко смо и шта смо. Ја сам као дете уживала слушајући гусларе у свом дому, и сама бих научила да их свирам, да ме у томе рат није претекао.“ Дивна је узела њену страну, и ја сам им обећао да ћу се и сам потрудити да се вече организује.

Драган, који је, онако како сам већ сигнализирао, просто заљубљен у гусле, је се заложио да ступи у контакт са два гусларска удружења Филип Вишњић из Китчинера и Вук Стефановић Караџић из Торонта да и они буду учесници ове манифестације. Оба гусларска друштва су се одазвала, чак се одричући свога прилога у корист часописа Полимље. Њима су се још придружили два гуслара из самог Лондона Драго Мачар, и Гојко Грчић, такође не тражећи никакву надохнаду за свој труд. За овакав одзив наши вредни гуслари заслужују такође посебну захвалност. Па ипак, одзив је био по мени слаб. Што ми говори да нас је тоталитаризам доста потиснуо са колосека националних аспирација.

На самој манифестацији, потрудио сам се да кроз драматизацију наше две јуначке песме: Смрт Мајке Југовића, и Стари Вујадин, сликовито представим, која  дубока и суштинска порука произилази из основе  у коју је ова поезија саткана, и претворена у једно велико књижевно дело  високе и непроцењиве  вредности. Можда како сам те вечери и рекао, стилски, она није оно што су Илијада и Одисеја, она није целина таквог карактера, али је целна за себе, зато што, у било коме раздобљу она је један бескрајни револуционарни поклич, против ропства, нечовештва, неправде и насиља. Она на свом путу нешто слично Библијском предању, трага и тажи свог месију, који ће једног дана стићи и поново свој онај небески народ , избавити из канџи страног завојевача. У овој фази присутни су сазнали још нешто, по мени изузетно важно,  да се у САД за успех и достигнућа у инжињерингу додељује Пупинова Награда, а да је овај наш великан наше епске песме назвао да су оне ништа друго до баладе. И да је наша епска поезија отворила капије и таквих тврђава, какве су Сорбона и Оксфорд. Само на сорбони на тему те песме одбрањено је више од 500 докторских дисертација.

Своје излагање сам завршио речима: „Тако, када је Копитар после доласка Месије Црнога Ђорђија, у Бечу угледао Вука Караџића, прву ствар коју га је упитао била је:

-Да ли и ви нешто знате о тим вашим народним песмама?

Збуњени Вук му је одговориио, да нема чак и неписмена Србина који бар једну не зна, а он их зна мало више. - Него шта је то толико значајно за вас? - питао је збуњени Вук.

-Ја сам од неких хрватских војника, једном слушао свега можда три или четири песме, додајући ми, да су их преузели од Срба, а да су Срби ти, који знају на хиљаду таквих. Изгледа ми, драги пријатељу да вама не изгледа тако, али ви сигурно нисте у стању да сагледате колике је вредности књижевно дело скривено у њима. Молио бих вас, да некако, ако је икако могуће их сакупите у једну збирку, коју после треаба одштампати -  одгворио је Копитар. Што је Вук са радошћу прихватио, а њега је као што видимо на овај чин спотакао нико други до сам Копитар. Тако је после неуспешног покушаја од стране Саве Мркаља да реформише писмо, које је морало да се подвргне овој неминовности, и такође његовог мање успешног прикупљања наших епских песама у једну збирку, захваљујући Вуку, настала Антологија за коју сам се потрудио да вам је прикажем у могућим најкраћим цртама. Надам се да сам само донекле успео“

Поред захвалности гусларским друштвима, Драгану, Дивни и Драгани за овај подухват, сам изразито захвалн већ споменутим локалним гусларима, Драгу Мачару и Гојку Грчићу, који су се придружили гусларским друштвима. Нарочито Гојку, који је својом сопственом песмом изазвао сузе у очима код свих присутних.

Посебну и највећу захвалност дугујем Драганиној сестри Јелени Спасић, која је се заложила да се кроз један професионални маркетиншки приступ вече припреми и одржи. Исто тако захвалан сам прдседници Кола Српских Сестра, Огњена Марија, Нади Бркљач, која ме је такође подстакла и подржала, да не смем, тако је мислим рекла, да одустанем од организовања вечери, и која је се као и друге сестре ове организације потрудила да се припреми јело за присутне госте. Исто тако се захваљујем Кармели кћерци од нашег гуслара Гојка, која је свог страог оца подстакла да и он учествује у програму. Захваљујем се и на лепим новчаним прилозима који су присутни приложили, тако да иако нас је мало било, часопис Полимље је добио прилог од $515.00 што како је банка предсатвила мени, је негде ого 36,000.00 динара.

Јанко Бојић

___________

П:С У мојем детињству сам у току живота у селу, затекао три преживела Солунска борца. Сваки од њих је знао бар пет епских песама, да одпева, или изрецитује. Док су такви наши предци учили те песме, корачали од београдског пашалука до Битоља, Преко Албаније до Солуна, и од Солуна до Сежане, да би створили једно велико исконско дело, просторно велику отаџбину наша је се отаџбина ослобађала и ширила. А онда, некима из тог мог истог села, дође у главу да уче Карлов Манифест и да га меморишу. Па нас данас такви вратише назад у Београдски пашалук." 

¹Фотографија из заглавља представља једне гусле, које се данас чувају у музеју Фине Уметности Бостонског Универзитета Харвард. Њихово оргинално порекло је из Грчке. Процена вредности им је $6.5 милиона.