Građevina cirka 1887, i četiri generacije kasnije

 

O prađedu se govorilo mnogo a i svašta. Oni koji su ga meni predstavili bili su iskreni. Mlad je se oženio, od oca je samo veliki posed nasledio. O njegovom ocu Milanu se malo govorilo i još manje znalo, sem da je on zbog prevare koju je imao od strane svog bliskog rođaka, Raka Keljevića, promenio porodično prezime.  Raka je bio bogat užički trgovac, čiji sin Ljubomir je kasnije bio dugo vremena predsednik ministarskog saveta Srbije. Taj položaj je preuzeo mislim od Stevce  Mihailovica posle njegovog povlačenja sa istog. U vreme majskog prevrata bio je ninistar inostranih dela, i zahvaqujuči njegovoj veštoj diplomatiji uspeo je da brzo utiša prorotivnike atentata na kralja Aleksandra Obrenovića.

Posle prevare Milan je promenio porodično prezime od Kaljevića na Bojiće. Kažu da je se jedva spasao bankropstva, jer je morao da zbog toga što je nepismen bio, pa je na priznanicu koju mu je podmetnuo Raka u vezi pozajmice stavio otisak prsta umesto da je potpise, na kojoj je umesto 27 groša pisalo 27 dinara u zlatu. Taj novac on je isplatio svom rođaku do kraja.

Kada se Krsta oženio, vele da je kuća takoreći bila prazna, pa kada je jedne nedelje krenuo u selo Brekovo na jednu proslavu kod tamošnje crkve sa ženom, morao je da pozajmi torbu od komšije i njegove žene, kako bi on i prabaka Ivanka poneli jelo za ručak. Torbe od tih  bogatih, žene i muža iz zaseoka je pozajmilo još desetak njih. Kada su pregazili Mali Rzav, i posedali da se obuju i odmore ta bogata komšinica je stavila prigovor, da njenih torbi nije bilo narod ne bi mogao ići ni u crkvu. Ivanku je to tako uznemirlo, da je svom mužu rekla:"Posle ovoga ti ako hoćeš idi sam a ja se vraćam kući."

Prađed nije imao izbora i vrati se i on nazad. Kada su došli kući, ona mu je rekla, da će od tada za jednu godinu ne samo imati torbu za ručkove, nego sve što jedna kuća iziskuje da se u njoj može voditi normalan život. Počeli su, u istinu na velikom posedu, od ničega, a završili su kao retko bogati. Pored kačare ostala je štala, koliba mlekara, i ostava za čuvanje rakije. Mi smo je zvali zgrada, a zgrada nije bila gotovo ništa manja od kačare, samo je krov bio niži. Da nije izbio Prvi Svetski Rat prđed je bio planirao da pravi kuću od 288m². Kamenje od sivog mermera koje je bilo izvađeno iz obližnjeg majdana u dužini od 1m do 1.5m i visini od 30cm do 70cm smo ugradili u daleko manju kuću pod kraj šesdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka.

Posle upokojenja Ivanka i Krsta ostavili su u nasledstvo svom jedinom sinu mom đedu Radmilu, sve što su stekli i izgradili uključujući 14kg srebra i zlata.

U kačari sam izučavao prve osnove destilacije pa se može reći i nesvsno neke hemijske procese, koje tada nisam bio u stanju da, kao danas razmem, naravno. I tako jedno veče kada je moj najstariji brat bio u vojsci, otac je bio negde odsutan, ja sam u kačari jedne noći sedeo i ložio vatru ispod kazana. U tami je jedina svetlost dolazila upravo od te vatre koja je zagrevala lonac od kazana, pa je pogledom gore u visinu krajnje tačke na krovu sve nekako izgledalo začarano. Gledajući onaj krov koji je kačaru činio strahovito masivnom građevinom pitao sam se zbog čega je taj krov toliko visok? Tek sam kasnije razumeo, da su onda ljudi, kada nije bilo ventilatora i visokih dimnjaka, razmišljali sasvim drugačije. Njihova inžinjerska rešenja su bila prosta i praktična. Da krov nije bio tako visok, ja i svak drugi dole pored kazana bi se ugušili od dima, a možda i potrovali od ugljen monoksida, o kome se u vreme gradnje objekta nije znalo ništa, cak i da postoji. Ponekad, može se slobodno reći, neke stvari koje ljudi kroz iskustvo pronađu mogu da iznenade do krajnjih granica.

Posao "pečenja" rakije sa lampekom prevrtačem, bez pumpe za punjenje lonca od kazana, ni malo nije bio lak, za preradu 4 vagona "džibre,"  a nekih godina i više od toga. Ali bio je unosan, i po svemu, naročito u noćima, kada u mladom čoveku sve buja, i mašta se rasplinjuje na sve strane, kada razmišlja o ljubavnim avanturama i tako redom, veoma romantičan, naročito u noćne sate, kada su polja prekrivena snegom i kada oko visokih krovova vetrovi zavijaju kao vukovi, a dole oko temelja rastu snežni nanosi kao u kaptajućim pećinama naslage od dolomita.

Taj užitak koji je s polja kada ispod kazana pucketa vatra, kada iz čunka gore prema krovu od kačare izbijaju sitne varnice i nestaju u pomrčini, i kada ovamo iz izlazne cevi žuboreći ističe destilat, to su nezaboravni doživljaji koji se kroz ceo život nose u duši i u mislima.

Od prađeda nas razdvajaju čitave četiri generacije a evo statsavaju, peta i šesta. Nešto se ipak promenilo. Lampek postaje zastareo uređaj. Ne mora da se niz merdevine silazi u kace, i da se sa kofom iz njih zahvata “džibra” pa da se odozgo sa vrha istih dodaje dole onom koji čeka da sa njom naleva lonac od kazana. Sve te radnje zamenila je pumpa. A lampek, njega je zamenio destilacioni uređaj velikog kapaciteta u kome  “džibru” ne greje direktan plamen već para. Pa tako nema straha od zagorevanja. A i postupak je brži, pošto zagrejani molekuli vodene pare oslobađaju veliku količinu energije i ubrazavaju process ključanja. Regulator temperature omogućava da se temperatura do odsecanja repa održava u visini između 78⁰C i 80⁰C pa tako mala količina vode, zajedno sa svim nepželjnim materijama ostaju u loncu. Dodatni fenomen je prečistivač. On dodatno vlažnu paru oslobađa od nepoželjnih substanci.

Ceo ovaj proces doprinosi da je krajnji proizvod destilat (eau de vie) izrazito čist i iz njega su maksimalno odstranjene nepoželjne substance, viši alkholi, etil carbamat, nekoliko nitrila, kao i oporih sortnih fenola, sa jačinom između 65% do 75% ABV (alkohola po zapremini).  

Donji uređaj sa slike je jedan od takvih i on je 680L zapremine zajedno sa generatorem pare. Ovakav uređaj takođe proizvodi 420 do 480 litara destilata, u zavisnosti od koncentracije etanola u “džibri” na dan. Toliko o doprinosu četvrte generacije jedne familije koja u ariljskom kraju proizvodi rakiju skoro četrnaest descenija.