Последњи Скок до Слободе

Сећам се још увек, тог раног јутра, када сам маја 1984, године пристигао у Травничку касарну. Сунце тек беше изгрејало. Од капије до касарне, можда ту неких петсто метара протезала се кривудава стаза, прекривена шљунком. По обичају за Травник у то доба, травнати предео дворишта од касарнеокруженог жицом са оно цветњака који је на очиглед био пажљиво одржаван умивала је роса, која ће убрзо испарити. 

Са десне стране се беше тада налазио један вртић, ограђен лепом изразито ниском оградом, која је била офарбана наранџастом бојом. Унутар приметих једно већ одрасло лане, како у том врту пасе траву. Предходна га је генерација била негде пронашла. Потрудили су се да му подигну лепо пребивалиште, и да га нахране и подигну. Како је вртић био саграђен између касарне и лабораторијског комплекса, водници, разводници и десетари су нас у групама одводили у те лабораторије јутром или у време поподнева, у зависности када је која група имала предавања или вежбе. Када би смо год пролазили поред вртића, онај мали створ нас је некако увек умиљато са једним љупким погледом пратио, и у проласку и у одласку. Лабораторија електронике нам је била доступна и у слободно време. 

Ја сам необично био заљубљен у опрему, какву је она поседовала, па сам често остајао касно, експериментишући са истом. Једног предвечерја однекуд у лабораторију натумара и један капетан, командир моје чете. Мада му је слабо пристајала електроника, више је он био обичан трупаш, али увидевши да сам ја сам ту, затражи од мене да му покажем шта радим тако касно, када сви други у то време, тамо на игралишту илу у дворишту, играју се и јуре по истом. Ја му објасним експеримент са  којим сам био окупиран, и мада и данас сматрам да га није разумео, приметих да се беше одушевио. Погледа он на сат, па ме подсети на вечеру, добацујући да не би било паметно, да војник из његове чете гладује. 

Упутисмо се у правцу касарне. Када смо пролазили поред вртића он нешто извади из џепа и пружи ланету које је лежало на трави, које је само час раније, као једно одрасло јагње које прежива траву, мировало у хладовини. Не знам, али мислим да ова врста добрим делом  припада преживарима, мада ми један шумар овдашњи рече има и оних који нису. Оно лане нам приђе и мало се поигра са нама. "Шта мислиш врло је занимљиво ово живо биће?" Пита ме он. "Да јесте, само не заборавите, оно све ово осећа као да је у затвору и да му недостаје слобода. 

Чак и вишу ограду ће бити у стању да прескочи и да покуша да побегне у шуму." Одговорих ја. "Не причај." Узврати он и ту се растадосмо. 

Није прошло можда ни две седмице, кад у једно праскозорје нас пробудише, готово све ако, ме сећање не вара, четири чете. Када су нас постројили, пристиже дежурни официр, мислим да је то био један поручник, и објасни нам да је наш миљеник прескочила не само ограду од врта, већ и ону од бодљикаве жице. И да је се упутила у правцу Валенице, па ето да је покушамо пронаћи и вратити назад. Опколили смо један велики део ове шумовите, планине, која је у односу на Влашић, се бар мени чинала као једно мало брдашце. Успели смо да је пронађемо, али сви покушаји да нам поново падне у руке, претрпели су неуспех. Ми смо покушали да јој сужавањем маневарског простора осујетимо могућност да нам побегне. Хтели смо да је набацимо на ону југоисточну страну планине, короз чији је један ужи и краћи кланац био просечан пут који од Травника иде ка Зеници. Ту се беше надвила једна висока стеновита обала. Један део стене је надкрилио био пут као нека истурена позорница изнад њега. 

Када смо је набацили на тај, да кажем гребен она се измаиче на саму ивицу његову. Док смо је ми држали у полуобручу тројица војника кренуше према њој да је ухвате. Тада се десила готово поновљена сцена из Андрићеве На Дрини Ћуприја. Као да је и овај мали створ нама поручивао да ће прије неки њен Вељи Луг у Незуке саћи, пре него што нам она поново у руке падне. Мотрила је сваки покрет оне тројице јуришника на њену слободу. 

И тек када су се ова тројица њој приближили, она је као да је тако хтела да се последњи пут весело, онако у њеном заводничком стилу поигра са њима и са свима нама. Ни слутили нисмо какав је њен избор тада био. У можда једном делићу секунде окрете се она од нас и са оне стене једним кратким скоком се обруши доле према Лашви. Остали смо неми. Но она тројица погледавши доле испод стене, нам се окретоше један од њих био је уплаканих очију. И ми остали се приближисмо и погледасмо. Оно весело створење, које нам је до јуче правило забаву у дворишту касарне, лежало је доле поред пута на камењару сасвим непомично. Локва криви је одтицала из њеног тела. Помислих тада како је чудан свет. То весело и увек загонетно биће скупо је платило своју слободу. Прескупо, платило ју је својим животом. 

Неколико оних подоофицира који су се затекли тог јутра са нама нас прикупише, и командоваше пут касарне. Корачали смо немо, топот од потпетица војничке обуће није био звонак, изгледао је некако туп. Корачали смо као у поворци која је се враћала са једне превелике сахране. Неки су плакали, а други су дубоко уздисали.