Последњи Скок до Слободе
С ећам се још увек, тог раног јутра, када сам маја 1984, године пристигао у Травничку касарну. Сунце тек беше изгрејало. Од капије до касарне, можда ту неких петсто метара протезала се кривудава стаза, прекривена шљунком. По обичају за Травник у то доба, травнати предео дворишта од касарне окруженог жицом са оно цветњака који је на очиглед био пажљиво одржаван умивала је роса, која ће убрзо испарити. Са десне стране се беше тада налазио један вртић, ограђен лепом изразито ниском оградом, која је била офарбана наранџастом бојом. Унутар приметих једно већ одрасло лане, како у том врту пасе траву. Предходна га је генерација била негде пронашла. Потрудили су се да му подигну лепо пребивалиште, и да га нахране и подигну. Како је вртић био саграђен између касарне и лабораторијског комплекса, водници, разводници и десетари су нас у групама одводили у те лабораторије јутром или у време поподнева, у зависности када је која група имала предавања или вежбе. Када би смо год пролазили пор...