Било је Ово Место Као Пусто Ловиштe Зверова

 (Онај ко не познаје прошлост свог народа не заслужује да има будућнпст!)

{После драматизације песме Свети Сава (Ко Удара Тако Позно) уз пратњу гусала наставио сам и изложио сам следће}:

Високопреосвећени  Вледико Митрофане, часни оче Душко, Даме и Господо, у Христу Спаситељу Браћо и Сестре,

И тако како наш Воислав Илић рече прошло је много векова, јесте, прошло је осам и по векова, не од оне његове чудесне ноћи, већ од оне ноћи када нам небеске силе подарише нашег учитеља и просветитеља. Зато ми ове године славимо чак и овде далеко од постојбине 8 стотина и педесети рођендан његов. Славимо то велико име Свети Сава. Када бих имао више времена провео бих вас све заједно са мном кроз Светогорје, ту премилу пустињу, како је он назва. Али када бих кренуо тим путем, онда бих у једну балговетну прашуму завео не само себе, већ бих у вама верујем изазвао нервозу и постао досадан. 

Растко у детињству, и Сава у узрасту, је величина, којој што смо ближи, она је све даља и све узвишенија од нас. Тако да мене та друга чудесна песникова ноћ наведе да размишљам о том дечку, који је требао бити први крунисани владалац свих Србаља, јер га за то беше одредио његов отац велики жупан Стеван Немања, који је ударио темеље савременој српској држави. Мени он, тај дечак Растко високог чела и помрше густе косе, је сутрадан када се пробудио са његовим монашким именом Сава, тада изгледао, као, не сећам се где сам то једном прочито, онај младић, стидљив и неук, који је стао испред диве, једне девојке која му се учинила најлепшом на свету па јој каже: „Знам да у мени нема ничега таквог што би заокупило мисли и скренуло пажњу једне такве лепотице као што си ти, али веруј ми, да када ме други упознају боље они у мени нађу нешто што их увек оставља поред мене до вечности. Ја сада овде испред себе видим један пијемонт велике планине, и знам да бих твоје срце освијо треба ми снага већа од највећег дива да ту планину пребродим. Тако, слично је тог јутра, после пострига и примања монашког чина видео самог себе млади монах Сава.

Испред себе је он имао диву, у коју је био заљубљен, и тек од јуче када се са вршњацима играо разних надметања, данас му је живот донео нешто друго. Разумео је, да је оно што је јуче оставио иза себе, била само једна обична лакрдија. Данас треба смоћи снаге и освојити љубав у коју је био највише заљубљен, јер, да није, он не би чак и данас био ту где је. Та љувбав била је наука. Али која наука? У оно време то је била наука Господњаа, чије је он обрисе стекао онда када га је старији брат Стефан, под руку доводио поред хладне Студенице, где је ницало једно ново богоугодно дело, велелепна Богородична црква, која ће када буде саграђена постати стожер студеничког манастира. Била је то наука проткана хришћанством чију је лепоту красило умно етичко учење о божанственој сили. Јер Бог није џабе одређен да буде врховни делилац правде. Његов култ представља највелелепније етичко учење и деловање.

Отац његов не беше задовољан синовљевом одлуком, па покушаваше на сваки начин да га одвоји и из Светогорја врати назад на двор. У томе је мало успеха имао. И таман када се млади монах у Ватопеду беше узнео до тих висина божанских, он се онда присети и свог вољеног оца па му пише: „Доста си ти времена провео са мачем у руци, и зато, ја те молим и саветујем да мач оставиш, и да дођеш овамо да заједно у молитви потражиш спасенија души својој. И отац послуша савет свога сина, сазва сабор у Расу. (Обратимо пажњу овде сада на ову велику реч сабор, коју сваке недеље када се нађемо у храму Божијем спомињемо, па је упоредите са овим данс излизаним причама о некавој демократији). На том Сабору Немања се одрече своје власти у част свога средњег сина Стефана, и упути се путем Свете Горе. Пристигавши у њу, како савременик онога времена пише, ту не беше веће радости него видети, када вољеном оцу у загрљај паде вољени син. Из те љубави драги пријатељи, и драги друзи ми добисмо и прелепи Хиландар.

Та радост потрајаће кратко, па онда монах Сава, један од каснијих његових биографа, каже: „Да га само сада бејаше могуће погледати, како он од чијег су мача многи задрхтали, пред чијим су се јунаштвом и они најхрабрији узмицали, лежаше на испосничкој постељи не застрвеној и непокривеној, и мољше Господа за опроштај својих сагрешенија. А онда у оно јутро, бдијући дуго над њим, гледајући га свог избледелог приђох му и рекох: ‘О часни оче Симеоне, дошао је дан исхода твога.’ Он ме благо погледа, па ми рече: ‘Донеси ми дете икону Пресвете, ја сам се одавно зарекао да ћу пред њом испустити последњи удах.’ И када звона са свих манастира огласише почетак молења Богу, он кроз издах испусти последњи удах душе своје.“

Када сазна за очеву смрт, незадовољни најстарији син Стеванов Вукан, искористи прилику, сакупи војску од својих присталица и кренау на свог брата престоло-наследника. Изби тада грађански рат, а како то бива, ратови увек доносе, беду немаштину и глад, народ захвати велика патња, писао је о томе један монах, не сећам се из ког манастира беше. У тој невољи Стефан каснији првовенчани, се досети свога брата па му пише: „Од када ви одосте тамо овде нас спопаде велика невоља, захватише нас ратови, и ми се посвађасмо а непријатељи наши то све искористише, па нас опљачкаше и у велико зло завише. Него те молим да се ти потрудиш и да дођеш овамо да видимо шта нам је чинити.“

Онда монах Сава узе тело свога оца па са њим крену у земљу отачаства свога. И у Хвосну ту надомх Пећи га дочекаше завађена браћа. „Ево ме пред вама где са собом доносим телопреподобнога нам оца. Ово сам тело пронео кроз огањ и олује, и неткнутога донео овде. Над овим телом вас заклињем да непријатељства ваша престану, и да се закунете да ћете његову реч и жељу надаље поштовати.“ Овим речима он је браћу измирио, али своју душу није умирио. Па када се браћа измирише он им каже. „И тако ја сада, због вас двојице, оставих ми премилу пустињу, и дођох овде међу вас.“ 

Требало је сада одабрати оно прикладно место где ће започета наука Божија заблистати у свом сјају. „Бринући се о земаљским (стварима) имађаше он пред очима и оне небеске, и крепљаше се надом будућих добара, и имајући неисказани страх Божији у богољубивој души својој, увек се више и боље жураше на будуће и помишљаше како да угоди Господу. Из тих разлога како да Господу угоди, Немања је градио цркве, подхрањивао гладне, трудио се да описмемни неуке, и тако редом.“ Забележио је Немањин још један његов биограф Доментијан. Те га зато монах Сава док још није задобио епископски чин називаше речима: „И просто рећи: у зајам све своје издаде, јер постаде други Аврам страопримац, небески анђео и земаљски човек.“

И тај небески анђео а земаљски човек, заједно, са богомиле светогорске пустиње, и са својим сином пристиже поново у ово место које видите на овој слици: 

„Било је то раније место као пусто ловиште зверова, и када је дошао у лов господин наш и самодржац Стеван Немања који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, извоље му се да у овом пустом месту, подигне овај манастир на покој и умножење усамљеника. (монаха). Овим речима, још увек монах Сава, описује очево велелепно дело. Па тако, његов средњи син Стефан Немањић забележи. „И тако о браћо, о пријатељи, о друзи, да бејаше коме погледати како он горе у висинем упире поглед, гледајући је, како се она уздиже, са тим погледом и уздигнутим рукама, чинило се као да се и он од земље у тим њеним висинама уздигао, све до самог крста на кубету.“

Сада у Студеници према већ зрелим цивилизацијским обичајима Византије монах Сава беше ускоро устоличен на престо страрешинства. Вршећи ту дужност он ће саму Студеницу претворити у духовни центар како ондашњег тако и данашњег, Све Серебског Собрања. Јер ова прелепа богомоља која је изграђена од најлепшег одабраног материјала, бело плавог радочелског мермера, који се из белог прелива у светлост плаветнила, чак и када сунца нема, њени зидови тај одсјај не губе. То је оно мајсторство којему би сви врхунски архитектонски стручњаци, и данас позавидели.

Зато, ту сада игуман Сава постаде човек свога доба и у свом елементу високог талента ће надвисити све. Ту ће се под његовим надзором изродити студенички типик и његово законоправило, које је и данас основ највећем броју правних ситема на Европском континенту. Ту ће он ударити темеље наше савремене медицине, допринети устројству образовања и сејању културне баштине.

Њега не славимо само због духовности, већ као свог просветитеља и учитеља. Са њим његов брат Првовенчани ће изградити бројне помесне цркве и манастире. За њега ће се везати многа и невероватна дела, па чак и имена појединих места су његово дело. На пример на пола пута између Ивањице и Ариља налази се један мали,манастир Клисура кога многи називају ваздушном бањом. Ту сам најлепше тренутке своје младости доживео. Можда је то зато што сам и сам у неку руку романтична особа, па ми чак и сада, док ове речи изговарам у ушима одзвања кристалано-јасни јутарњи звук звоњаве звона манастирских. Тако у записима манастирским, сам читао, како се једном у тој задужбини његовој нашао на салви сам студенички игуман Сава. И једући квалитетан сир и кајмак, упита он једног пастира који је тај сир и кајмак донео био на манастирску славу, одакле је? А он рече: „Горе сам из једног села које има одличне испаше, па када се краве напасу, оне просто брече.“ Онда му игуман Сава стисну руку и рече: „Е од сада то село нека буде Бреково.“ И веровали или не то се село и данас зове Бреково.“ 

А када својим сјајем заблиста манастир Жича и када у њој студенички игуман би устоличен за епископа, ствари се још више окренуше на добро у новорођеној краљевини Србији. Као врстан дипломата, он са својим угледом и утицајем издејствова код Васељенског патријарха томушу и уздиже нашу цркву на ранг Архиепископије. Тако смо ми Срби у скупу хришћанског Каталикуса (Васељене), постали још један народ са својом аутокефалном црквом. Толико бих ја из моје меморије и мојих уста данас о Светом Сави. Мада још нисам ни започео а ево ни до краја нисам стигао.

Знам да ваше стрпљење слаби, али ако ми дозволите ја бих у овој композицији дао простора једном другом великану да он да свој суд о величини и имену Светог Саве. Када сам на антологији наше епске поезије, уназад скоро осам месеци поставио питање присутнима да ли неко зна како се зове награда која се у САД додељује за највеће успехе у инжињерингу, мало је ко знао адекватан одговор осим једног, који је из наших ранијих разговора знао да је то Пупинова награда. Пупин, овај наш највећи ум после Светог Саве, у својим мемоарима, велики је део посветио управо њему. Па тако на једном месту он каже. „Моја мајка мада неписмена све је светце добро познавала, и много је се посветила њиховим делима, чак поједине њихове записе знајући напамет. Од свих најмилији јој је био Свети Сава. Он је био наш велики просветитељ, градитељ школа и образовних установа. Тако је једном, моја мајка у присуству моме, се обратила локалном свештенику и рекла. ‘Oче синоћ ми у сну дође Свети Сава, па ми рече. Сестро Олимпијада, твој син Михаило у једном времену ће затражити да иде у једну далеку земљу, и ти немој да му браниш да он тамо оде. У тој земљи, он ће успети, постати високо учен и образован човек.’(“)

На другом месту он је описао како му се један Словенац Луканић, са чијом се фамилијом он био спријатељио готово од самог доласка у Њујорк, који је одлично познавао Михаиловог оца, па му се пожалио. „Брине ме некако што ти слушаш проповеди тога протестантског свештеника Бичера. (Бичер је био брат писца књиге Ујка Томина Колиба) да ми моја деца не пређу из римо-катлочанства у протестанизам. „Не знам за Луканиће, али сам ја само знао, да ме од Светог Саве ништа није могло одвојити.“ Ако није могло од Светог Саве Михаила ништа одвојити; треба ли и нас неко да од њега раздваја? Мислим да не, па смо зато данас у великом броју и лепом окупу и ми овде.

......

* На крају желим да се захвалим свима који су дали допринос да се овај скуп одржи. Нарочито сам захвалан својоj супрузи, мом сапатнику и сапутнику кроз живот Дивни, коју верујем да већина овде познаје. Која је изразила жељу да она ове године буде кума славе.* * 

* Изразито се зхаваљујем колу српских сетара Огњена Марија што су декорисале салу и припремиле храну.

* Нарочито се захваљујем нашем митрополиту Др. теологије господину Митрофану, што нас је посетио ове, а надамо се да ће ово од сада постати обичај, да нас и надаље чешће обилази.

*Велику захвалност дугујем мом пријатељу песнику и народном гуслару, Гојку Грчићу, који је дошао да са његовим гуслама, које је сам направио увелича овај наш скуп.