Мајка је Мајка, Али ни Једна Мајка Није Као Српска Мајка

Ови су редови искључиво посвећени женама које одлучно бране свој национални понос.

„Враћајући се из Гостивара аутомобилом ка Тетову стигох једну старицу из околине Параћина с торбом на леђима и штапом у руци. Зауставих ауто и запитах је одакле иде. Рече ми да је била у Битољу да обиђе свога болесног сина, који је по несрећи, умро у њеном наручју у тамошњој војној болници.

- А одакле ти господине идеш? – пита ме старица.

- Враћам се снашо из Гостивара у Скопље.

- Јеси ли ти капетан, или шта ли си по чину, господине? – настави да запиткује.

- Јесам снашо ... Ја сам капетан, па сам неким послом ишао у Гостивар – одговорих  ја.

- Опрости ми , господине, могу ли нешто да те упитам? Онамо у Битољу говори се даћете Битољ предати Бугарима, а ја сам у Битољу сахранила мога јединца, моју једину узданицу и храниоца па хоћу да знам је ли то истина. Ако јесте истина синко, настави старица, реци ти тамо онима у Скопљу да се не шале и Битољ предају Бугарима, јер ћемо се ми жене дићи с моткама да бранимо гробове наших синова који тамо леже. Зар ја самохрана старица , да не могу да обилазим гроб мог сина који је живот положио за Битољ, већ да погледом у туђини тражим његов гроб.

- Не води бригу снашо... Битољ никада неће бити бугарски – одговорих одлучно.

-Е хвала ти, синко,  као своме детету – рече смирено старица.  Дадох јој нешто мало пара и продужих за Тетово.“

Веома Цењена и Уважена Госпођо Јочић,

Ово су речи, које сам по памћењу исписао, присећајући се овог драматичног догађаја који је у својим мемоарима забележио Војвода Мишић. Немојте ми замерити, ако сам нешто изоставио, није ми при руци књига док пишем ове редове. 

Мој пријатељ ми посла јуче један снимак једног од Ваших говора у „прламенту подгоричком“ па се због тога одлучих да одвојим део свог драгоценог времена и посветим га једној тако храброј и отменој особи. Честитам Вам од свег срца а Ви изнађите времена да ово моје писмо упућено Вама прочитате и да ме разумете. Ја битку са комунистима водим од своје двадесет и седме године живота. Данас имам много седих длака на глави и троструку бајпас операцију на срцу.  Па ако све порочитате до краја разумећете ме зашто сте Ви били подстрех за овај осврт.

Зато и јесу ми пале ове горње речи на памет гледјући Вас како смело и отмено, одважно у лице ви кажете Милу Џукели  да ако мушкарци посустану, Српкиње ће у  Црној Гори бранити прађедовску веру, националну част и образ. И Ви, као ова старица коју војвода онда у чину ђенерала описа, каже да ако војска посустане духом онда Србкиње преузимају ствар у своје руке. Због таквих ја сам поносан што ме је родила мајка Српикиња.

Зато, са моје стране како сам далеко, упитајте молим Вас, Џукашевце да ли знају ко су и шта су? Да ли знају кога су се одрекли?  Да ли знају део историје како су Бугари после речи ове храбрер мајке Српске прошли?

Када сам недавно боравио у Мисурију, мој ме домаћин доле подсети на једну песму која у преводу гласи  „Ја само могу да предпоставим“ (енглески текст је у прилигу). Песму је написао један младић свога доба Барт Милард и до сада је плоча прдата у три милиона примерака.

Барт Милард је као дете био страшно злупотребљаван од стране свог оца. Напустио га је после прве године студија, јер више није могао да поднесе његову тортуру и основао своју музичку врло присебну групу. Осетивши једном приликом, да му отац какав је такав, недостаје, реши се да га обиђе после дужег времена.

Тешко се обновљала њихова веза, јер је тешко било ране из детињиства залечити, премлаћивања, и мучења заборавити. Но Барт је осетио да се нешто у његовом оцу променило. То више није био онај тиранин кога је уназад више година напустио. Био је то један сасвим други човек. Човек, јесте да је оболео од канцера панкреаса коме су дани избројани, говори једним другим тоном а у очима није у стању да прикрије сузе.

Није било времена да се истражи све до краја, болест је учинила своје. На самрти му отац поклања Библију, иако је пре његовог одласка из куће није у руке узео, нити је у цркву ишао.  Но Барт сада сазнаје да је отац убрзо после његовог одласка ишао у Цркву, и да је читао Библију. У Библији коју му на самрти поклања, после смрти очеве он налази тасатамент са доста банковних чекова, намењених њему и са датумима када може да их уновчи. Уз све ово Барт открива у једној краткој ноти да се отац захваљује Исусу Христу што га је од монстроума вратио у човека.

Инспирисан овим делом и признањем његовог оца да га је Христос излечио, Барт је написао стихове за споменуту  песму „Ја Једино Могу да Предпоставим.“ Читао сам речи ове песме неколико пута за време лета из Канзаса за Детроит и нисам могао да дешифрујем поруку. У песми нигде ни једне речи о злоупотреби и не помиње се отац тиранин. Тек негде скоро сам разумео о чему се ради. Речи Христове су биле те које су једног монструма вратиле, повратиле га у  човека. Замислите па зар Свети Апостол Павле не рече: „Шта ми вреди ако анђеоске и божанске језике говорим а љубави немам. Онда сам прапорац који зевечи и звоно које звони.“  Ех, а како је са онима који не само да те и такве  језике не говоре, који на љубав не помишљају и злом су обузети?

Они су, драга госпођо Јочић, на жалост ту поред Вас. Они су потомци оних који су своје очеве убијали, браћу убијали, они су потомци оних као на пример сестра Саватија и друге браће Ковачевића, која је у Грахову, у цркви, задигла сукњу и обсчастила кандило пред престрављеним женама рекавиши: „Ако бога има нека ме казни.“ Несретна особа, па Бог је и јесте био казнио, узео јој је памет, неоспорно, само оној који памети нема, такав, тако као она могже да поступи. Ја мислим да им и потомци, ти који у том тзв. парламенту где се и Ви тренутно налазите, исти су као и та Миланка, мислим да се тако звала, јер да нису не верујем да би радили то што раде. Или пак, да њеној браћи бог памет није био узео, зар би били у стању при нормалној свести да ураде оно што су урадили, да своме оцу одсеку главу? Дал је нормална била она партизанка што је на братовом гробу играла коло. А шта рећи за Анку која је носила капу са три рога и дигла буну против Бога? Да је Светислав Вукмановић Слино, имао паменти зар би брата на смрт осудио? Ја не знам а Бог... Како рекох њихови су потомци ту поред Вас.

Боље их знате од мене па им можете и сами понудити најбољу психо-терапију. Нека прочитају уместо манифеста Библију. 

Најискреније Вас ценим и од срца Вам честитам за речи које сте изговорили, што бих моја кћерка рекла: „Тата те речи уливају охрабрерње, наду и освежење.“

Ја ових дана радим један пројекат за Универзитет Западног Онтарија.  Ако су Вам потребни податци из статистчких журнала, или пак опис Црне Горе и њена демографија до избијања Првог Светског Рата из Британских извора Ви ми јавите и ја ћу свратити у библиотеку па ћу их ископирати и послати. Све до 1945, ни у једној студији ни у једном службеном документу у Црној Гори нема етничких Црногораца. Има,  и у апсолутној су већини етнички Срби Црногорци.

Адвокат сте и знате какав криминал чине они који се лажно представљају и том лажи ниподаштавају и изокрећу руглу туђу историју. Југославија је створена као краљевина Срба, Хрвата, и Словенаца. И само, и нико више, него та три народа располажу правом на њену територију.  На имовину и светиње. Измишљени етницитети од стрне комуниста, и СФРЈ су нелегални и нелегитимни. О томе ћу ускоро.

И сада ако Вам кажем да ја уопште нисам неки велики верник, можда ми нећете поверовати, чисто верујем ради себе и оних речи које је својевремено Михаило Пупин изговорио за Словенце Луканиће: „ Не знам како Луканићи,  али ја сам знао да ме од мог Светог Саве ништа одвојити није могло.“ Шта би овима Карадагијанцима данашњим, шта их од Њега одвоји? Зато и ја са ових удаљених простора поручујем свим Србима у земљи отачаства мога (моји су били Каљевићи испод Дурмитора), Љубомир Каљевић је био једно време председник владе краљевине Србије, и министар иностраних дела исте све до,  и у само вече мајског преврата  је био централна фигура који је помогао да се преврат успешно реализује. Због његовог оца ја се презивам Бојић.

Бранимо нашу веру и традицију!  Боље у свету нема.

Честитам Вам и само храбро и напред!

Честитам Вам Нову Годину и дан Светог Василија Острушког,

Јанко Бојић

иноватор/конструктор/ дизајнер - сарадник Америчког Iнститута за Dестилацију 

П.С. Уколико сматрате да могу да помогнем  не само Вама већ и свим борцима на путу одбране Светиња и Слободе  молим Вас да ми јавите. У поседу сам доста података, студија и аналаиза везаних за Црну Гору. Био сам лични познавалац покојног Др Јована Јеротића,  саборца и колеге Луке Вукмановића. Заједно су били професори Цетињске Богословије.

За сада само, уз овај осврт достављам Вам и један одломак, опис једног  догађаја, који сам недавно у причи о мом живоптном поташествију описао, у нади  да Вам може, надам се доста помоћи. 

I can only imagine
What it would be like
When I walk by your side

I can only imagine
What my eyes would see
When your face is before me
I can only imagine
I can only imagine

Surrounded by your glory
What will my heart feel
Will I dance for you Jesus
Or in awe of You be still
Will I stand in your presence
To my knees will I fall
Will I sing hallelujah
Will I be able to speak at all

I can only imagine
I can only imagine

I can only imagine
When that day comes
When I find myself
Standing in the Son

I can only imagine
When all I will do
Is forever, forever worship you
I can only imagine
I can only imagine

Surrounded by your glory
What will my heart feel

I can only imagine
When all I will do
Is forever, forever worship you
I can only imagine

Songwriters: Bart Millard