Само Свиња Вере Нема

(одломак)

Прилике су изузетно лепо село. Својим највећим делом, улогорено, у предивну, узану и

таласасту Моравичку котлину,  па је једноставно на неки начин  њен јединствен драгуљ. Центар Прилика је смештен како бих ја рекао у горењем делу села, оном који води према Ивањици. Од центра, па и од целог доњег дела, Прилике раздваја један кривудави поток који настаје од самог извора минералне воде, или како тај извор мештани називају Кисељак. Тај поток такође раздваја Присоје и Кисељачко брдо као на некаква два изједначена дела, два необична чуда природе.

У виду једне потковице ту се некако најдубље такорећи, последњи обронак Кисељачког Брда, претечу оних високих планинских масива на којима се простиру Брезова и Катићи у спуштању према  Моравици једноставно усекао. Уз тај поток са његове десне стране ту изнад самог центра, леже, велика школа, врло лепа и доста стара грађевина подигнута између два велика посдледња рата, док још стрија од ње и много мања је стара школа, заостала још из доба краљевине Србије. На истом платоу те заравни поред школе је црква, а испод ње се налази повеће приличко гробље. Доле када се са овог платоа сиђе, на левој страни су луг и чаир који се простиру све до саме вододелинце која центар одваја од доњег дела села. Ту источно и на свега неколико метара од центра овај поток је извајао нешто тако чудно и тешко описиво. Потискао је Моравицу и просто је приморао да се повије мало удесно. 

Пре слива у Моравицу, на удаљености према њој на потоку пре улкаска у центар, на висини од око два метра од потока на горе направљен је мост, од камена. Једино је овај мост, тада у време када се овај догађај одиграо, повезивао доње Прилике са центром и горњим Приликама.

Када се поток слије у Моравицу, доле на свега пет до шест стотина метара, са десне стране његове, преко Моравице је раније постојала ћуприја, коју је од недавно заменио мост преко кога могу да пређу не само запрега већи и моторна теретна возила који сада повезује Прилике са Радаљевом. Чим се пређе преко моста у Радаљево, одмах са леве стране беше у своје време једна лепа шумадијска кућа. Не знам да ли је и данас тамо. Била је то некада кућа свешетеника Бојовића, који се после завршене богословије доселио  и настанио у Радаљеву, и као локални парох био је служитељ већ споменуте приличке цркве. Бојовић је био родом из Андријевице, која је онда када се он ту досели била под турском окупациом.

Касније ће се у ту кућу доселити и његов брат Перун, отац војводе Бојовића са својом фамилиом. О кратком животу у тој кући, пре преселења у Ивањицу војвода ће касније направити и оставити запис о својим успомена избегличког живота како у Радаљеву тако и у Ивањици. „Шта рећи, бити на слободи без имовине, са малом чиновничком платом Перун се једноставно мучио и злопатио.“

Мој ђед по мајци Лазар кога раније споменух био је човек високе интелигенције и невероватне меморије. Ову причу, коју ћу по памћењу изложити, је волео више од свих других, да пренесе на млђе поколење.

„Комунисти су започели своју владавину невиђеним терорем. Убише мог брата Добривоја само зато што рече ономе Секули Бајовићу да није требао да каља образ своје угледне фамилије приласком комунистима. Крај 1944, и 1945, остаће ми дуго у сећању.  Још брата нисам прежалио, у пролеће пре Великог Петка, замоли ме отац, Жарко да позовем још неколико њих, ако бар могу десетак људи да скупим, па  да на дан уочи Великог Петка мало окрчимо и уздигнемо око цркве. И стварно била је запуштена. Позвах Михаила, Перу,  Будимира, Радована и још неке горе из брда па се окуписмо и добро радисмо цео дан све до заласка сунца и све док се видети могло.

А када завршисмо посао, отац Жарко, пошто је радио са нама оде те се пресвуче и обуче мантију, позва и нас да останемо на служби.  Знате децо на вечерњој се служби не чују звона него се удара у клепало. Када се Богу помолисмо покуписмо алат и кренусмо кући. Само што се примакосмо мосту у густој помрчини једва да се могло било шта видети, одоздо испод моста искочи неко и викну: 'Стој!' Стадосмо и видимо како нам се неко са упереним пиштољем примиче. Када нам приђе на један метар, започе:

- Колико вас то има и где сте били?- пита нас она силуета ноћна. Ми престрављени шутимо, видимо решио да нас побије. 

- Тражите Христа а јe@o ли вас он. Даћу вам га ја. У шта оно лупате и уносите страу? Видим нема шале овај решио да нас побије па велим себи, када је тако хајде да и ја њега нешто упитам те ако нас побије, нека нас бар на души и у свести носи и осећа.

- Не видим ти чинове, па да те по рангу млади човече ословим. Имам и ја једно питање. Верујеш ли ти у Бога?

- Не – оштро одговара.

- Па онда ни у Христа и ни у Цркву, је ли тако?

- Не ја ни у шта не верујем – претећим тоном одговара.

- А да ли знаш ти млади човече да наш народ каже да само свиња нема веру, и да ли знаш због чега? – питам га ја.

- Незнам и никад чуо нисам таку будалаштину а ти када си паметан образложи па ми докажи.

- Хоћу. Видиш, ти знаш шта је вук? – питам га ја.

- Знам – одговори.

- Онда знаш да вук хоће да нападне на све па и на човека, и коље све што му се одупрети не може? – питам га.

- Тачно одговори.

- Али да ли знаш ово, да вук своје потомство неће да поједе,  у највећој глади, вучица њено младунче чува? Неће, угинуће она од глади поред њега, али због јела заклати га никако неће, нити ће вук, вука у недостатку хране појести. А крмача немој јој увече дати хране она ће своје прасе заклати и појести. Ето, зато народ сматра да свиња једино је та која вере нема.

Тог момента он само повика. Носите се у материну!“

Размишљајући често о томе што деда говораше, човек без вере је човек без памети, без смисла за бол и саосећање, у том смислу ево и ја дочекујем своју старост, и желим да ову велику мудрост народну као неки завет другима пренесем.

Зато се и питам, па зар они који тврде да су безверници, зар и њима памет није помућена? По мени Вукмановићево братоубиство и Ковачевићевско очеубиство је равно свињи која свој подмладак убија хране ради.

Милијанко Бојић

Аутор је иноватор и сарадник Америчког Института за дестилацију

Мај 18 2019,

Лондон, Онтарио
___________
П.С. Па и поред свега, некима и покајање Вукмановићево није помогло да рашчисте са прошлошћу да се покају и одрекну се мрачне идеологије коју су писали некави Карло и Енгелс, дава девијантна и умоболна бескућника, па да се окрену традицији и вери својих предака. И док је преко две трећине народа у Црној Гори устало да брани свој национални идентитет, образ и понос, углед својих предака и верске објекте које су им предци оставили у наслеђе, дотле једна бедна шачица примитиваца, као рецимо назови први министар Марковић најсиромашније и готово најмање квази државе Монтенигерије, у Европи, само су Монтекарло и Луксембург мањи од ње, али су десетоструко богатји и са педесет пута већим просперитетом, овај квази-министар даје изјаву да му није јасно како то у двадесет првом веку да постоји још неко ко је опчињен религијом!? Мислим да је Марковић тако нешто слично изјавио. Истински овај "министар" би требало да преиспита себе а не друге. Па да се запита да ли је на планети вше верника или неверника. Ето ми видесмо да чак и животиње веру поседују, осим свиње. Свак има свој избор коме ће да пропада. У свету, и то је статистика прорачунала, неверника једва да има 0.2% у односу на вернике. Што је наинтересантније, сви ти неверници су крхког и лабавог карактера, махом криминалци и злочинци.