Црни Ђорђије

31-01-2020

Када сам јутрос прочитао о удбашком манијачењу, у вези хапшења Ратке Кнежевић, ове редове сам на брзу руку завршио и посветио их храброј и примерној мајци. Такве мајке су некада рађалe, а изгледа и данас стратеге и бунтовнике.

Аманети Црног Ђорђија и Владике Николаја су поново оживели

„Када човек господу на исповест крене он са собом носи скрштене руке беле а иза себе оставља дела своја.“ Ову мудрост је пре скоро једног века, изкрекао епископ Жички Николај.

Мада је био утамничен од стране гестапоа, због тога што је нацистичком команданту за Балкан рекао следеће: „Тражиш да ти се поклоним. Ако се сили поклонити морам можда да и немам избора, али теби као човеку се никада поклонити и покорити нећу.“ Два до три дана касније, заједно са патријархом Гаврилом, наравно часним и честитим Црногорцем Србином, био је протеран у затонечиништво у Манастир Војловицу а одатле у Дахао. И поред тога комунисти предци ових Милогораца, они који су у име њиховог бога комунистичке партије, тамничили па чак и убијали браћу, сестре, очеве, фамилију, на гробовима мртве браће, сестре припаднице ове мрачне организације су колао играле, и тако редом, такви и Владику Николаја који је и дефакто био жртва нацистичког терора, (нацизам је увек био и остаје брат близанац комунистички) прогласили сарадником окупатора то јест нациста.

По делима ми памтимо оне којима се живот угасио. Бесмртни јесу, једнако Сократ и Палто, Питагора, Аристотел, Архимед, Исус Христос његови следбеници, Jeвангелисти и Апостоли, бесмртан је Ерастотен, Лувоазије, Њутн, Свети Сава, па ето и сам Владика Николај, и многи други које нисам спомемуо, њих по добрим делима памтимо и увек их се сећамо, њихова дела осећамо, ценимо и поштујемо…

… Трифуновића нисам добро раније познавао а много о њему и нисам бог зна шта знао. Једне вечери, испраћајући једну своју пријатељицу из хотела, застадосмо на портирници, пошто јој је аутобус требао да наиђе тек кроз петнаест минута. И тако док сам је преслишавао о елементарним хемијским формулама у једном моменту јој рекох: „Ти си заиста љупка и умиљата особа, изузетно лепа, и паметна си. Али ми се чини да имаш један озбиљан проблем, не могу да докучим одакле и шта се то све у теби наталожило. Када учиш заборави на све, на љубав, ако те мори, на бриге ако их имаш, на размишљања о себи. То су осећања која те повлаче у страну и не допуштају ти да се сконцентришеш. Немој да учиш напамет, то је одлика неинтелигентних и незналица. Учи са разумевањем.“ У то изађосмо напоље, и убрзо стиже њен аутобус па смо тако завршили оновечерашњи сусрет.

На повратку у хотел на рецепцији ме заустави Трифуновић, који је те вечери био на дужности, и који је чуо разговор између Марије и Мене.
– Вељу да те нешто упитам.
– Изволи – одгоарам му ја.
– Ти изузетно паметно збориш, чуо сам те малочас, вјеруј ми, па ме интересује одаклије си ти? – пита ме он.
– Шта да ти кажем, из места које се зове Гривска а за које ти никада до сада ниси чуо.
– Чуј њега, нисам чуо али сам био, и то не једном. Јеси ли ти познава Љубишу Мићовића? – пита он.
– Не, нисам га познавао, али чуо за њега јесам – одговорих му.

Трифуновић је био боксер тешке категорије и са Љубишом се тукао у рингу, док је после њега са њим друговао. Били су обојица полицајци у Београду. Не дај боже да му неко рече да је само Црногорац а да није Србин. Право буди речено одакле је родом из Црне Горе био, никада га нисам питао. Био је врло интересантна особа, снажан и јак, можда те своје снаге и није био толико свестан. Био је прилично интелигентан и за ниво школства поседовао је доста и дубоког знања поготову из историје.

Ту су на рецепцији радила још два бивша удбаша, и за разлику од њега су били врло подмукли и потуљени, што би се рекло, а о кјима сам мало знао. У ствари ништа нисам знао, осим док ми их Трифуновић није разоткрио и скренуо ми пажњу да их се чувам. Једном ми је и то на један врло слободан начин испричао и детаље о њима. Обојица су, како су однекле из неких пасивних крајева из Црне Горе, од југословенске краљевске владе били добили позамашну имовину на Космету, због чега су како он рече из вашију ускочили у свилене кошуље, а виђу их сада, вели он, издали су краља, па им вјеруј ако смијеш.

Нисам дуго знао због чега ми је то он све испричао, док једно вече, беше онако покасно када сам приситгао из града, ме не заустави да мало разговарамо.
– Очигледно да помало зазиреш од мене, није ни чудо ја сам по свим стандардима режимски чоек – започе он.
– Није истина, не знам на шта циљаш, али није истина то што говориш, ја увек са тобом отворено дискутиујем – био је мој одговор. А у ствари и била је истина. Нисмо нас двојица никада нека озбиљнија питања претресали да би он неку сумњу са моје стране на себе навукао.
– Е, па вељу када је тако хајде реци ми ко је у историји човечанства био највећи војни стратег у свету? – пита он.
– Александар Велики, то је и деци познато – одговарам ја.
– Нијеси у праву, него реци истину – наставаља он.
– Ја тако знам а ти када знаш боље објасни ми.
– Немој да се плашиш него ми реци – поче да наваљује.
– Слушај, ако би знао, веруј ми и ако је истина, од кога би се плашио, од истине?
– Слушај сад ти мене и упамти, био је то Карађорђе. Човек висок два метра и двдесет пет сантиметара, неустрашив, непокоран, незаводљив , неподкупљив, и непонизан. Ово му је признање одао сам Наполеон Бонапарта - смирено без колебања одговори он.
– Стварно нисам то знао, и проверићу ове твоје речи да дознам и заиста колико је истине у њима.

Убрзо сам отишао у свет а он је остао,. Било ми га је жао када сам чуо да је умро. Можда је и случај хтео да убрзо после овог разговора, добрих две године радим у рачунском центру универзитетске библиотеке у Торонту. У истину, не као њихов службеник већ као представник компаније која им је продала била компјутрску опрему. Одједном сам добио био приступ неисцрпним информацијама па сам хтео да се мало више подхраним знањем из друштвених наука. Гоњен Трифуновићевом причом почео сам да интезивно изучавам Карађорђија. И заиста био је у праву. Нашао сам у једним новинама онога доба, чланак у коме је Наполеон одао признање самоме Карађорђију, додавши да је он и заиста већи стратег од њега.

Поред ових информација нисам могао ништа више да докучим што ме је интересовало. Неко ми, много година касније поклони књигу од Вука Стефановића Караџића у којој је иземђу осталог он доста добро описао Црнога Ђорђија. Али ако му било шта могу замерити, замерам му то што о Боју на Мишару није ништа много писао он сам, ако је хтео да нас поткрепи историјском стварношћу, био је он класик тога доба, и требао је, бар по мени ту тему боље да обради.

Но ипак хвала му за опис Карађорђија. Чудновато према том опису има доаста сличности између Црног Ђорђија и Трифуновића. Каже Вук: „Био је он снага која себе свесна није била, пустао би да ствари иду својим током, али када једном преврши онда би његова казна била немилосрдна.“ Ма како неко мислио о Трифуновићу, моје запажање о њему је слично. Био је он масиван и снажан, своје снаге је био готово несвестан. Није исто као и Црни Ђорђије био осветољубив. Напротив. Исто неред није подносио.

И тако све до јуче ујутру ја нисам знао због чега је Наполеон тако ценио и добро проценио Карађорђа. Јуче, док сам на Универзитету Западног Онтарија чекао да пристигну саговорници да отворимо састанак уђем на презентацију њихове библиотеке.

Унесем Бој на Мишару, Наполеон и Карађорђе. Наиђем на превод из Француских историјских извора. И заиста стратегијски како је Карађорђије извршио припреме, избор и положај места, утврђења, а нарочито како је припремио коњицу за извођење ударног напада, то нити су умели Александар Велики, а нити Наполеон да изведу. Но све ово не би било важно да у ствари турском артиљериом нису командовали француски официри. Напад коњице у одсудном моменту битке је, и начин извршења напада на артиљеријске положаја, збунио, да не кажем поразио је саме Французе. Тако смишљеним нападом турска артиљерија је била осујећена и осакаћена, паралисана и потпуно је избачена била из строја.

Српску су коњицу предводили два свештеника, Лука Лазаревић и прота Матија Ненадовић, те зато и стављам овај одломак овде на ИН4С. Да мало опоменем ове милогорске, или како они себе зову монте–нигрине, да воде рачуна. И да нас Србе не подцењују, и да нам не краду земљу и Цркву па чак и народ. Црна Гора није њихова и никада то била није. Црна Гора није ливада Мила Џукеле и његових Џуканлија. Била је и увек ће то и остати Српска Спарта. Ми Срби смо не само добри људи и добар народ, а као што се види умемо и добри стратези да будемо. Зато, као такви, то не значи да можемо више да пуштамо кокошаре, следбенике некаквог педра Карла да нас подцењују.

Ја како видим на овим данашњим протестима највише се залажу свештеници. Много су више агилнији, него ли пак и сам митрополит. У истину, када је беградски Леонитије, хајде да кажемо као неки митрополит се ставио на страну Турака, Карађорђију је било дозлогрдило, па је наредио да га устаници претуку. Не мислим да ће се то десити Амфилохију, али није лоше подсетити. А свешетеник Лука Лазаревић је лично у двобоју прса у прса сабљом погубио команданта турске коњице, Кулин–капетана.

Милогоци могу бити и ти монте, (планински црнци) нико им не брани. Могу се декларисати да им је порекло из Африке, не интересеју то Црногорце Србе. Њихова је ствар. Али сигурно им нико па ни династија Петровића није дала тапију на Црну Гору. Петровићи су били Срби, Црна Гора српска држава, а Црногорци исконски Срби! У време њихово, није билo монте-нигрина, тек су се појавили 1990. То нам онда говори много. Ову фикцију о монте-нигринима би можда једног дана требло и романизирати као једну причу о настанку нестварних.