Верујем у Сабор а не у ауторитет

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; ...У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

У Гласу Западне Србије појавио се чланак под насловом „Патријарх Иринеј на Флориди поништио спорни Устав: Тројица владика затражило опроштај“

Патријарх понишштио спорни устав?!  

Мој одговор Гласу и на сва друга слична писања је:Мада сам много ближи од вас центру ерупције, па сам релативно добро пратио све од самог почетка, а и од пре шта се дешавало, у три епархије у САД и у самој кандаској, наслов самог чланка, а да не наводим садржај целог текста не одаје праву слику догађаја.

Проблем вуче корене из даље прошлости, од времена када је донесен први устав СПЦ за Северну, а касније за Северну и Јужну Америку. То је како бих ја рекао био запаљени фитиљ закачен са унутрашње стране  бурета пуног барута са неколико  „кобасица“ тринитротилена, који је на крају и догорео, па је дошло до познатих косеквенци.

Када је доношен овај други устав, ја сам био један, који му се супротставио рекавши две ствари: а) да како СПЦ има један устав, свеустав, један солидан правни документ који је састављен у периоду између два светска рата, и који су писали правни експерти, реткост у свету, како онда тако и данас, поред таквог свеустава, њој нису потребни додатни, који прете да сегменте на које се ти додатни устави односе, те сегмнете одвоје од СПЦ; б) пошто је као разлог, за одобрење ове предходне друге верзијае устава за СПЦ за оба америчка континета навођен као тобоже, начин управљања имовином у различитим правним условима те да је због тога потребан сдпецифичан устав прилагођен том подручју, што видеће се касније није истина, зато сам ја предлагао да се устав замени правилницима о руковођењу имовином који се изричито на тај део односи, али у том случају како ова институција се простире на три различита правна подручја, онда да се направе три правилника, у складу са сваким подручјем и да се у тим правилницима назначи да су они проистекли само као додатак на устав СПЦ, и да се не могу од њега одвајати, нити без њега тумачити, или користити као посебни документи.

Ово из (б)сам предложио само и из разлога да би смирио оне који су у то време били надвладали свако друго мишљење супротно њиховом. Имали су упориште и подршку у екуменистима унутар СПЦ, у епископату, који је тежио, и који на жалост и надаље тежи самовољи, а не подвргавању сабортности, зато, и сваки разум и реалиност нису тада наилазили на одобравање.

Да подсетим, устав то јест свеустав СПЦ тачно дефинише у највише три члана следеће: а) да су правна тела у СПЦ патријаршија, епархије и митрополије, црквене општине и манастири; б) да је имовина СПЦ издељена на патриујаршијску, епархијску, имовину манастира и заклада, и имовину црквено-школских општина; г) да имовинама ЦШО управља одбор ЦШО уз помоћ месног пароха, да епархијском имовином управља епрхијски савет (на челу ЕП увек је надлежни архијереј) у коју имовину наравно спадју манастири и закладе.

Овакав устав са оваквим јасним члановима је прилагођен и применљив у сваком правном систему укључујући и правне системе САД, Канаде и држава Латинске Америке. Никави додатни документи нису потребни да би се друге јурисдикције задовољиле. Напротив, даћу пример. Ако они који твреде да су као неки посебни устави и прaвилници потребни због других подручја, а нарочито како се то истиче у вези наводне специфичности САД и Канаде које одударју од римског кодекса, онда би када би ова тврдња била истинита, значило де је потребан правилник, или посебан устав за сегмент у епархији којој припада црква у Британији, пошто правни системи Канаде, САД и Аустралије се темеље на бази Англо-Саксонског кодекса. Сегмент СПЦ у Британији нема посебан, нити устав, нити правилник а тај сегмнет функционише скоро један људски век без проблема и сукоба са правним системом Британији.¹

Иначе горе-споменути  чланак, сам од себе не описује чињенично стање конкретно и исправно. Био сам тај који се изричито супротставио постављању Добријевића за челника епрхије Источно-Америчке, знајући какав је хаос направио у Аустралији. Добријевић је и онако, незаслужено, без дана проведеног у манастиру постављен за архијереја. Као такав од њега се није много ни могло очекивати. Поред тога он је једна оболела нарцисоидна особа, његов отац  је, како ми сви који знају фамилију тврде, због њега извршио самоубиство, због чега, ако је то истина Мирко Добријевић сигурно вуче тешке трауме психијатријске природе, те његова изопаченост никога не треба да изненађује.

У свом обраћању, неким утицајним архијерејима сам назначио, да после онога што је починио у Аустралији, шта ће тек бити спреман да уради ту где је рођен? Молио сам их да се његово постављање за епископа Источно-Америчког предупреди. Рекавши, да је по народној, свако пашче на свом прагу јаче. Тако да, тешко оном свакоме јунаку ко не слуша свога стријега, каже народна песма. Али тешко и оној институцији, која не уме да протумачи народне изреке. 

Добријевић је данас ту и на свом прагу, и он је био инициатор овога догађаја који је у чланку Гласа летимично изнесен.  Пролази некажњен и остаје ту где је. Чим се регрупише, он од своје намере одустати неће. Преостају и долазе нови скандали све док је он ту.  Оболели ум треба да се лечи а не да се бави бригама од општег значаја, још давно је то уочио Јулије Цезар.

И на крају,  oчигледно је да аутор чланка не познаје суштинску особину Православља. Правослвана Црква није устројена хијерархијски по вертикали као диктаторско ватиканско хомосексуално подземље. Она није хијерархијска већ саборна,  то јест,  институција са највишим обликом демокртаског начина упрвљања. Птријарх Иринеј, није он одлучио, да нареди тројици неодговорних  одметника да пониште нелегалне личне и неканонске одлуке, већ је он спровео одлуку Светог Архијерејског Синода СПЦ по којој одметници су били дужни да се одрекну, на своју руку донесених одлука. Поређења ради, Патријарх Гаврило (Дожић) у једној поруци, одмах иза рата пише следеће, главешинама комунисичким у Београду: "Тражите немогуће од мене, ја нисам ту да делујем самовољно, него сам ту да спроводим одлуке СА Сабора, СА Синода и одлуке Црквено-Народних Сабора ако и до њих дође.

Чудновато како је наш народ отупео под стегама тоталитарног комунизма, па је запоставио оно на чему се наш традиционални облик владавине заснива. На сборност а не на ауторитет, ми Православни хришћани не верујемо у ауторитативни метод наметања власти, како папе тако и патруиарха, како ових тако и органа државне узправе. Код нас Патријарх је само поглавар, али једино као први међу једнакима свима, како архијерејима, тако и народом. Зато саборност је глава у свим важним институцијама, било да се ради о верској или дрђжавној организацији. Док смо се овим традицијама повињавали као народ, дотле смо ишли и корачали по вертикали. Имали смо националну државу, војску, и скупштину. Од ослобођења, и слободног Београдског пашалука створена је краљевина Срба Хрварта и Словенаца. Због комунизама смо поново потиснути у Београдски пашалук.

Потребно је освешћење и обнова. Хвала Богу почело је то освешћење, можда тамо где се најмање очекивало. Почело је у Црној Гори, и дај Боже да се настави и прошири. У Црној Гори данас Јозефа Броза исправно зову шлосер-маршал, Јозеф Шлосер и тако редом, који је био највећи мрзитељ и непријатељ Срба. У новијој историји он и његови комунисти  највише су Срба побили и уморили,  много више него усташи. Ово трежњење потребно је и у другим српским областима укључујући саму Шумадију, у којој је се кроз почетак буне против дахија, заметнула нова модерна српска држава.

_____________

¹Како сазнајем на сабору у Флориди договорено  је да се укине споменути устав за СПЦ за Северну и Јужну Америку и да се замени локалним правилницима. Надам се да ће та одлука бити и спроведена.

Догађаји у Црној Гори су ме навели да размишљам ових дана колико су настрани и опаки тоталитарни режими који подстичу на култ земаљских вредности, па ми паде ми на ум нешто што, дај Боже да нисам у праву. Прочитах негде изјаву адвоката Филоте по питању Јованке Будисављевић, курве Личке, како ју је назвао њен ратни саборац Фрањо Херљевић, привенчане уз споменутог шлосера.

Из тог разлога удубих се мало више у њену биографију где између осталог пише да је поред две сестре имала и два брата. Један брат каже у биографији погинуо је 1943, а други одмах иза рата. Не вели тамо како су и од чега су браћа изгинула. Будисављевићи су били угледна Личка породица. Дали су, за српство много свештеника а и официра Аустро-Уаграској војсци.  Да су браћа били комунисти и изгинули као партизани, то се не бих крило. Шта се заиста овде крије?Наводи ме помисао да су браћа били припадници Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини другим речима били су лојалисти. Да ли је могуће да је Личка курва своју браћу жртвовала?


Комунисти су, поготову они из Црне Горе то радили, не само да су браћу убијали већ и очеве. Али била је и она, ван Црне Горе, Анка што је носила капу са три рога, борила се против Бога и играла коло на гробу брата свога. Да случајно Анка  није замењоно са Јованка?