Пријатељима и поштоваоцима мојег оца
Стевана Бојића
Стевањдан, 1925 - 15, април 2020
Умро је један добар човек који је преко себе превалио девет и по деценија, често и мукотрпног живота. Више ми је тешко него тужно. Тешко ми је што је ова ситација таква да се ни нормална сахрана не може организовати. Тешко ми је, зато што знам, да је отац имао доста поштовалаца који неће моћи да дођу да га испрате, а он је то заслужио. Затим био сам нешто сасвим друго планирао, а тај ми је план пропао, углавном због ситуације око епидемије. Није ми сада свеједно да седнем и да опишем то једно велико путашествије, јер, како је је све ово накарадно време, да нити пријатеља можеш позвати да уз обичајну чашицу ракије и светлост свеће се прекрстиш и попричаш коју реч, ону опроштајну. Тешко ми је и зато што увек себи кажем, све што је ваљано у мени то ми је од оца и мајке, поштених и честитих остало, а све што неваља је оно што је од поквареног и ништавног света данашњице дошло.
По природи бунтовник, по интелигенцији раван, или још која надмашује многе и оне најинтелигентније, отац је био човек који то све није могао сам да у себи препозна. Без дана школе, а де ју је имао био би он у стању да води предузеће веће од Боинга. Али тако то бива. Ми понекада нисмо ни свесни, када се прошетамо тим нашим сеоским гробљима, колико је генија отишло под земљу, и над њима стоји само једна обична плоча од камена, хладна, без неке топлине, и на њој ништа више нема осим имена и презимаена, година рођења и смрти. И то је једина топлина над њиховим одрима. А њихову генијалност земаља покрива.
Стоји ми само једно ових дана у глави. Поток звани река Гривштица, школа, продавница, гробље изнад Гривштице и стаза утабана која до њега води. Ту су хумке, оних који себе свесни нису били. Ту је гроб и Боје Каљевића, још тамо је и изнад главе му споменик од сиге са два пећанца за појасом. Храбар ратник из доба Карађорђија и Милоша, и родоачелник Бојића. Све је чудно, чудан је свет, чудном смо природом окружени, оном која нас је подарила, али нам у свему није велику захвалност дала. У њој на жалост све у животу кроз борбу стичемо да бисмо на тај начин њега одржали. Неволимо када нам неко покушава да диктатом забрани да се боримо. То нешто што мој отац није никако волео. Био је својски и својеумно критичан. Могао је неко сате утрошити да га у нешто по ученом и школском принципу убеди. Узалудна је "наука" код њега била она ако у њој логике није било. "Зашто буљите у тај бучук (мислио је на телевизор) то је обмана и омам, од тога хлеба бити неће." Умео је често да каже. Проћи ће много година да бих и сам схватио да је телевизор ништа друго него управо бучук, за многе, укључујући и мене.
Захваљујући њему, најпре и само њему, његовој упорности самодисциплини и невероватним радним навикама, иако добро очерупани од бесмисленог комунистичког поретака, имовина коју је од оца наследио, а касније и мом покојном најстријем брату и његовим унуцима, имовина је увећана, а кућа она права домаћинска се одржала, опстала и остаје да постоји. Ту величину је тешко процени а још теже оценити правилном оценом. Најтеже је ту величину описати.
Чух, не знам колико је то тачно, проверићу, да је од ове епидемије пострадо и један лекар, мој кардиолог у време када ми је рађена операција прошле године. Био је то један велики шаљиввџина, али ми се пожалио пре него сам отишао у операциону салу да он има велике проблеме са срцем. Цело је кардиолошко оделење Универзитетске Болнице, једног највећег кардиолошког центра на Северно - Америчком континенту заражено и не функционише. Дошла је полиција, и нису дали да нико осим петоро чланова породице га испрати у вечност. За колико се он живота изборио, а свој није успео да спасе!? Дакле у свему овоме, у овој необичној ситуацији, где је једна мала и невидљива честица зауставила све људске мегаломанске творевине, за то и не марити, али зауставила је нормалан ток живота, мој отац није усамљен.
Можда је то и нека судбина, да кажемо она којој смо сви предоодређени, Божија. Не знам за то, једино што могу ја је да опишем како функционише рад људског имуног система, могу да створим идеју како произвести вакцину против ове пошасти, али сигурно не могу силе природне и њене законе променити, и на њих утицати.Нико од нас то није у стању. Долазимо, и одлазимо, долазимо из мајчиних утроба, а одлазимо у вечност, ношени кроз свемир невидљивим али јаким силама. И ту је наш почетак и наш крај. Жива природа, само она, има почетак и крај, а остало је све вечност. Мој отац као и многи други који су дошли да прођу и оду, отишао је вученост заједно са њима.
Нека почива у миру и спокојству, то је заслужио.
Comments
Post a Comment