Жртва Злоупотребе Науке

Мајка је по природи била веома нежна и болешљива особа. Често је се жалиа да у одрeђено доба годинe има проблема, како би она то говорила, са осетљивом кожом. Обично, реакција на њеном лицу у виду једног црвенила, код ње би се јавила негде пред крај новембра и трајала ли би све до краја фебруара. Сећам се, да јој је једна старица из комшилука, Милева, гледајући то црвенило говорила да она има вјетар. Можда једва да је имала тридесет пет година, мајка је слично црвенило, али јачег интезитета добила на средини подколенице леве ноге, изнад чукља са леве стране. Ткиво је било доста иритирано, праћено са дозом појачаног свраба, док су се на појединим местима појавиле биле мање пукотине. 

Тада је, још увек активном лекарском праксом у Ивањици се бавио надалеко чувени Др Божидар Спасовић, кога су сви они који су га познавали звали доктор Божа. Његова супруга Драга која је моју мајку третирала готово као своју кћерку се већ била упокојила. Иначе мајка би, да је докторка Драга још била у животу, сигурно пре од ње, него од доктора Боже затражила помоћ.

Брачни пар Спасовића су завршили медицину били, ако ме сећање не вара, у Страсбуру и неким случајем се обрели у Ивањици одмах после Првог Светског Рата. Др Спасовић је био изричито комуникативна особа, волео је да дели савете и ван домена своје праксе и професије. Највише ми је у сећању остала једна његова прича по којој како он говораше да доктори нису богови, те тако они некоме могу да помогну, а некоме не могу. 

Тако је вели он једном лечио негог дечака негде горе испод Голије, и све што је знао и умео покушао је али без успеха. Те зато реши он да пошаље поруку родитељима да дођу да га воде кући како би тај млади створ умро код куће.

„Када дан касније пристиже отац  ја му кажем шта је у питању, и да мора да се помири са судбином. Али тек тада настаде проблем. Отац хоће да му ја ипак препишем неки лек, а ја опет не знам шта да му препишем. Онда ће он мени: ‘Докторе препишите му нешта утјехе ради.’ Када ми он тако рече ја узем и напишем нешто ето тек тако. 

Прошла зима а ја једно јутро дођем на пијац да купим неких намирница. Видим онаг истог човека коме сам препоручио да сина води кући како би умро. Непријатно ми да се суочим са њим, али шта да се ради, и то је део наше лекарске професије. Прилазим му ја и таман да му изјавим саучешће а он када ме спази се насмеја па ми приђе хоће да ме загрли. Питам се ја шта је сад ово, и тако док ја збуњен не знам како да покренем разговор, он  ме предухитри.“

- Докторе хвала ти до неба, - вели он мени.

- Зашто? – питам га са чуђењем.

- Ти докторе оно што мом сину преписа са тим ти му спасе живот.

- Чекај па где ти је син?

- Ено га онде, - и показа руком на оног „покојника“ како стоји и милује једног коња, који стајаше поред запрежних кола натоварених кромпирем, и који је неким чудом устао из мртвих.

„Овај јесте, истина је жив, али оно што сам му ја преписао није му могло помоћи ни случајно. Ту се нешто друго, неко чудо догодило. У зло доба се сетих да га упитам:“

- Да ли би ти могао да ми кажеш шта је он јео највише када је стигао кући?

- Ма докторе како уђосмо у кућу, оно на столу беше једна главица киселог купуса. Дохвати је и поједе такорећи целу, али после дуго не хтеде да се окани истог тог свежег киселог купуса. Нешто му се беше пријео. 

„ А значи тако, мислим се ја, није њему помогло оно што му Божидар преписа, него тај кисели купус га је подигао из мртвих.“

Према мајчиној причи Др Спасовић је погледавши црвенило на њеној нози установио да она има ексцем али да за то не треба да брине пошто се ето управо тада појавио добар лек за лечење те болести. Но, исто Др Спасовић је увидевши да она има проблем са венама на ногама препоручио терапију како би се она ослободила тих вена. Мајка је констатовала да можда не би било паметно у исто време лечити два оболења. Али је Др Божа осато при своме. Додавши: "Зар ти не верујеш доктору Божи, шта је са тобом, зар не желиш да имаш здраве ноге?“ И одмах је применио препоручену терапију са инекцијама. Мајка је на путу кући свратила у апотеку и купила Локакортен (Флуметазон), крему коју јој је Др Спасовић преписао, и одмах је започела да је користи према упуству како лекра тако и фармацеута. 

Након једне седмице, на њеној левој нози на месту где је раније било црвенило појавила је се прилично велика отворена рана, управо као ова са горње фотографије. Мајка се брже боље врати назад код Др Спасовића. Он погледавши ту рану изведе закључак да је рану изазвало лечење вена, па јој изда упут да иде код дерматолога, написавши претпоствку да је то у ствари тромб који је настао због лечења вена. У Ужицу мајка је од дерматолога добила исту диагнозу коју је успоставио сам Др Спасовић. Терапија је и надаље остала иста. Да проблем једино може да се реши даљом употребом флуметазона. А да се прекине терапија лечења вена.

Но и поред свега рана се није замирила. Почело је обилажење многих стручњака, дерматолога, по Чачку, Београду мислим чак и по Новом Саду, било је препорука за неке лекаре у Љубљани, али помоћи није више било. Диагноза је увек била иста, с тим што уместо флуметазона, неки су препоручивали дехсаматезон, или неке друге топикалне стереоиде, како се који појављивао на тржишту. Како раније би речено, када се рана појавила, мајци тада једва да је било тридесет пет година. Умрла је са осамдесет и ту рану је са собом понела у гроб.

Последњи лекар који је тек тако уз пут, пошто он није био дерматолог већ хирург, прегледао мајку за време мог живота у Београду, са мојим знањем био је отац моје будеће, и данас заиста супруге Дивне. Дивна тек беше апсолвирала фармацију, па је тада била почела да ради као стажиста. Погледавши ону рану, Др Ивковић упита мајку шта су јој други лекари саветовали. Мајка је тада по ко зна који пут у свом животу поновила да је то рана настала лечењем вена које је лечење прузроковало трoмб. Када се Дивнин отац поистовети са својим клегама, против његове, а и констатације других лекара, успротиви се Дивна, рекавши, да изитонични раствор натриум хлорида (кухињска со) није  могао да прузрокују тако нешто. Оштрим гласом и уз одређену предику отац  јој саопшти да се она не меша у професију за коју није квалификована.

Убрзо нас двоје одосмо у Канаду а рана неисцељена оста тамо на оном истом месту и у истом селу. Када смо Дувна и ја добили сина, мајка је дошла да нам помогне у Торнонту, јер, ми неког нарочитог искуства са децом нисмо имали. Тада сам у лепим и пријатељским односима био са Др Давидом Томасем. Замолим га да и он погледа мајчину рану. Како сам ја био истовремено и преводиоц, Др Томас упита: „Шта за ово кажу лекари у Југославији.“ Превео сам мајчине речи да је то ето тромб који је проузрокован лечењем вена.“ И са том констатациом и даљњом терапијом се и сам Давид сложи.

По повратку кући, Дивна нас упита шта је Давид рекао. На одговор да је то тромб који је прузрокован лечењем вена, Дивна се овог пута оштро успротиви па каже: „Ови сви лекари не знају шта говоре, ову рану изотонични раствор натриум хлорида није могао проузроковати ни под разно.“ На то сам јој ја узвратио:

-Па шта ти хоћеш да кажеш, да ни твој отац није знао шта је својевремено говорио?

- Управо и то - одговори она.

Слегох рамениина па онако доста забринуто рекох: „Ако је тако ја онда не знам шта да се ради.“

И прошле су многе године од тада, помоћи није било. Рана је била тврдоглава није се повукла, изгледала је она као да ју је нешто ту и на том месту подхрањивало. Како рекох та рана отпратиће мајку у гроб, и са њом отићи на вечност. Нико није знао, па ни ја а ни Дивна за дуго, шта се ту све у истуну издешавало. А та рана је била болна. Не само за мајку, за њу највише, него и за читаву фамилију. Чак и данас та рана код мене при самој помисли изазива дозу бола, страха, па и чуђења да је мајка, то што јој део младаости руинирало храбро поднела, до краја свог живота.

Потреба за нове методе

Било је рано јутро када сам уназад неколико година полазио из Гривске назад за Kанаду. Сунце се беше измигољиило изнад Небешке да би своје умиљато лице прало у травом и воћнацима обраслом Гривштанском Пољу. Пролазим поред школе која је још била у сенци заклоњена Небешком. А онда сам изашао на ону чуку поред дома културе. доле испод самог пута готово до земље се беху савиле гране оптерећене родом полузрелих шљива, Отварам прозор да још једном удахнем свеж ваздух, кога за неких двадесетак сати од сада више нећу имати прилику да удишем. Тамо негде далеко иза ових брда и преко сињега океана, све ове лепоте се губе и нестају. Смета ми брујање мотора од кола али ми он не квари опојни мирис траве који допираше са свежих откоса. У глави сам већ носио формулу за мелафолин оинтмент. Требало је то све још једном проверити и експериментало потврдити па започети са паковањем и налепницама.

Попусатам педалу од гаса како бих успорио кретање аутомобила. Одавде погледом на десну страну у правој лиинији на добрих триста до четористо метара може се јасно гледати на пространу пољану са свим њеним зарубинама и таласастим брежуљцима. Онамо у диагонали поред једног церовог шумарка погледом преко Речице, лежи гробље у коме су сахрањени многи моји предци, па на крају и сада моја упокојена мајка. Јуче смо тамо били да упалимо свеће. Ту данас лежи покојна мајка са оном раном коју је од младости са собом у то гробље однела. Била је велика жртва, жртва неодговорности, жртва злупотребе науке. Да баш тако. Та рана је била болна, она не бледи лако из сећања. Пристижем на последњу косу изнад  Речице где пут заокреће улево и залази са јужне стране Небешке.

Више се не виде поље и гробље. Тоне све у неку сенку далеку и дугачу коју сада прекидају сунчеви зраци уперени из оне усекотине између Крчевина и Латвичке Планине. Овде Сунце придобија неки свој неуобичајни положај. Видљиво је, али му се зраци спуштају на кривудаву стазу којом возим, са десне стрене као у једној полу-диагонали. Под једним необичним углом. Да ли би Ерастотен да је овде у своје време био, уз помоћ овадшњих сунчевих зрака могао одредити онако прецизно пречник земље, загледан у неки бунар тачно у подне? Да присетих се, ми смо овде на 45-том степену географске ширине. Па шта, ако не би био у стању да га одреди бар би уживао у овој прелепо романтичној природи, лепшој од његове Александрије испуњене влагом која долази са Средоземног Мора.

Тонем у мисли поново. Зар је мајка морала да се толико пати? Зашто се у мени није раније заметнула идеаја за оно што сада носим у глави? Њена терапија са топикалним стероидима би пресатла а живот би јој колико толико био олакшан и та рана би засигурно зарасла?

Зар би се и ја данас патио и борио са дијабетисом? Кога да оптужим за овај велики криминал? Споменуте лекаре Др Спасовића, Др Миљковића, Др Томаса? Не долази у обзир. Њихове су намере биле поштене, а можда и сами нису били свесни да су и они жртве сопствене професије. Нико им у оно време није скренуо пажњу ни за једну ијоту за катастрофална последична дејства наводног лека који су преписивали својим пациентима. Нико им није рекао, нико их није обавестио да употреба топикалних стероида изазива атропију коже, страје, да проузрокује диабетис, повећање крвног притиска, изаизива шлог и тако редом. Мало је простора мени преостало да опишем читав низ рана, црвенило коже, и других оболења која настају као негативна последица коришћења топикалних стероида. О овим проблемима везаних за топикалне стероиде се тада није писало и говорило.

Пристижем већ на границу која дели Мађарску и Аустрију. Одавде до Бечког аеродрома има још само шесдест километра. Возим, са свега два прекида девет сати. Ту уз саму границу има један мањи хотел, пријатн, са удобним смештајем и рестораном са лепим јелима. Српска и Мађарска кухиња су сличне, сервирају, како за вечеру тако и за доручак квалитетна јела. Гледам на сат, већ је прошло осам увече. Паркирам кола, одлазим на рецепцију и наручујем собу, па онда одлазим у ресторан.

После вечере,одлазим у собу, истуширах се, па легох и утонух у дубок сан. Пробудио сам се по обичају без будилника тачно и на време у 3:30. После умивања и бријања, вадим из ташне рачунар, хоћу да средим устиске. Доручак почиње у шест. А мој лет из Беча је у девет. 

Тачно и на време забрујали су мотори тешке летилице, за десетак минута треба да узлети. Седим поред прозора и посматрам около. Када се летилица подиже, бацам још један поглед на узвишене и снегом још увек покривене Алпе, у зависности од времена, за осам, а некада и пре седам и по сати бићу назада у Торонту. Увек ми је у авиону, ма колико лет трајао, досадно.

Покушавам да нешто читам, али не иде. Поново ми се мисли враћају на мајку и њену рану. Опет оно исто питање, ко је крив за њене патње? И одговор је увек исти. Једном речју крив је систем. Они Реичстин, Кендал, Хенч који су изоловали кортизоне из надбубрежних жлезди? Или пак Луис Старет који је синтетизовао кортизоне. Прва троица су освојили чак и Нобелову награду. Али зашто њих нападати? Они су само и једноставно обавили свој научни део посла. На карју осим Др. Хенча остали су били ништа друго до хемичари, заљубљени у свој посао, па тако за последице које ће ксније настати њих нико не може да криви. Не, крив је систем, који је њихова научна остварења злоупотребио. На првом месту организације као што су Мајо и Меркс Фармацеутикал, а поред њих и друге фармацеутске организације, као рецимо у оно време Виоформ који је на тржиште лекова изнео кортикостероид флуметазон. А онда они који су били надлежни за клиничко испитивање лекова везаних за стероидне хормоне, флуметазон је само један у читавом низу ове опаке фамилије. 

Фрамацеутски магнати не бирају средства и начин како да остваре свој циљ, па макар и преко паћеника а пнекад и мртвих, да остваре висок профит? Колико њих је помрло од унутрашњих крварења, док се на крају није испоставило, да та крварења у стомаку изазива ацетал салицина киселина, лек, који се на тржишту продаје под именом аспирин? С друге стране на жалост на руку им иде то клиничко испитивање лекова. Како су они који су кроз осматрање особа на којима су топикални стероиди испитивани могли да превиде једну важну чињеницу, а то је да само потискивање инфламације на оштећеном ткиву није довољно да га залечи? Зар нису себи поставили једно једноставно питање: Како је могуће лечити оболење истом субстанцом која га је изазвала? Ово и утолико пре ако је тачна теорија да су дерматитис, лупус и и још нека друга оболења изазвана неконтролисаним дејством аутоимуног система? Како онда оболење које је изазвано дејством кортизона или кортикортизона се истима може лечити? Није ми јасно. 

И тако, одједном моје мисли прекида, шкрипа точкова по слетној стази. Већ смо у Торонту. До куће треба сада да возим још само два сата.

Неколико дана по повртку кући, седох за компјутер како би прелиставањем литературе о топиклним строидима направио једну за мене занчајну копмарацију. Посматрајући неке фотографије, најденом пред очима ми се појави слика из прилога са почетка овог поглавља. Неверовтано, она иста рана коју моја мајка однесе са собом на вечити починак. Одштампах ту фотографију, и однесох је у дневну собу, где се Дивна беше унела у читање једног часописа.

Ставих слику на сто испред ње. Она је погледа и са онако њеним уобичајено карактерстичним задовољасвом узвраћа: "Шта сам ти ја рекла уназад скоро тридесет гдина? Да ти је мајка била погрешно дијагностицирана - је ли тако?" Само сам слегао раменима.  

Шта хоћу да кажем? За криминал којег је жртва била моја мајка, чија сам жртва и ја, и читав низ паћеника нису криви појединци. Крив је један до сржи корумптиран систем. Још нисам чуо да се и једно министарство здраваља у свету, у државама тамо где су топикални стероиди одобрени успротивило употрби њиховој, још их нико није забранио нигде у свету. Док сви знају не само за ово што сам ја овде изнео него и за горе последице "лечења" употребом ових „лекова“. 

О чему се овде ради? Тешко ми је да сада дам одговор, али постоји и горе. Постоје „лекови“ који изазивају нагон ка самоубиству, њих углавном преписују психијатри, лекови се зову антидепресанти, и са правом се неко недавно у мом присуству запита: „Молим вас, какви су то лекови који вас гоне ка самоубиству?“ Међутим, сада, ову бих тему заобишао.