Бетулин и бетулинска киселина, за третман канцера, кожних оболења и диабетиса

У сваком погледу канцер је једно необично и незахвално оболљење. По мени треба га схватити тако, да из неких одређених разлога, организам у једном моменту почиње да производи антитела, то јест дивље, ћелиско генетски модификовано ткиво које разара здрав организам. 

Зашто? Кроз историју медицине од самог Хипократа па на овамо развијане су различите теорије, да би у последње време настала једна која је изгледа најприхватљивија. А то је да здраве ћелије саме од себе започну генетску мутацију у посебан облик тешко уништивог ткива отперног на апоптосију. Чиме је ова мутација условљена или боље речено поспешена? Ту постоји читав низ објашњења, а највише се све своди на два. Један да код појединих особа, како и сам Др Несторовић тврди слабљењем имунитета, организам поспешује негативну мутацију. Међутим далеко опаснији разлог су такозвани мутагени, субстанце који изазивају генетску мутацију здравих ћелија. 

Веровали или не овај други феномен није откривен захваљујући природним наукама, медицини на првом месту, онда биолигији и хемији, као што је то било у прошлости. Осигуравајуће организације, на северноамеричком континенту су у седамдесетим годинама прошлог века, пратећи статистику својих клијената приметиле да процентуално далеко већи број пушача, него непушача, мислим, да је однос био 4:1, оболевају и умиру од канцера.

Подигнут је вискок аларм, и тек се после скоро једне и по деценије прибегло научном истраживању овга феномена. Шта се испоставило, је то, да је у ствари реч о једном из низа полицикличних ароматских хидрокарбона бенозо (а) пирeну  који је продукат непотпуног сагоревања не само дувана већ и других органских субстанци укључујући дрво и угаљ, нарочито га и готово највише садржи месо печено на ражњу и роштиљу. 

Пробелм код пушача је тај што су непосредно изложени наведеном полицикличном ароматичном хидрокарбону који преко дима цигартеата уносе у организам на дневној бази. Узело је добрих скоро две и по деценије, да се проблем смањења ужитка цигара сведе на минимум. Тек негде под крај осамдесетих уведена су правила забране пушења, прво, на радним местима, онда на јавним такође, и на крају чак и у одређеним зонама градских четврти.

Но, постоје и други мутагени осим споменутог бенз (а) пирена које поседују многе биљке чак и оне од којих се спрема храна. Један од најопсанијих мутагена је токсични сенеционин ( С18 H25 NО5) из групе пиролизидинских алкалоида кога садржи подбјел (tusilago farfara), па ипак десило се нешто чудно, те о феномену лечења канцера листом од подбјела нешто касније у мало више детаља.

Не треба сумњти да у природи постоје, нарочито у биљакама, одрећене дроге које могу да спрече развој канцерогеног ткива. Мене је на доњи феномен описан у контексту бетулина на енглеском навео мој проблем борбе са дијебетисом (2) мелитусом. Бетулинска киселина поспешује активност бета ћелија на панкреасу, тако да ове луче више инсулина, и прве га актинијим, чак је у стању да оболеле и закржљале бета ћелије обнови. Уз све ово ,када су ми се стрија браћа разболели од канцера био сам се донекле упустио у изучавање овог накарадног оболења. У фамилији постоје гентски корени везани за канцер, наша бака је умрла од канцера још с почетка 1943, тако да је нисмо ни упамтили. Како су ми та два брата били браћа по оцу, њихова је мајка умрла од канцера али она је била стравствен пушач. Већ неколико пута нарочито када сам због инфекције бубрега био у болници и када су ми открили да на левом бубрегу имам бенигну цисту, док није установљено да се и заиста ради о бенигном ткиву, питали су ме да ли у фамилији имам историју канцерогених оболења. Мада ја и надаље смтарам да овде генетика не игра нарочиту улогу.

Но како и свугде постоје парадокси и онда када је сама наука у питању. О том парадоксу који нисам у стању да објасним постоје и сведоци. Два музичара из Сарајева од којих је један мој близак пријатељ. Он ми је испричао да је својевремено његов колега из Срајевске Филхармоније оболео био од меланома (канцер коже). На два месеца пред смрт, неко му је рекао да у Београду постоји извесни Неђо Бошковић кији је у стању да излечи оболење. 

Када су се они обратили Неђи, овај погледавши пацијента је само одмахнуо руком и рекао му, да му ни он не може да помогне. Но, при изласку из „ординације“ у ходнику пацијента је чекала супруга са сином од осам година. Видевши дете „лекар“ се сажалио и позвао га да се врати назад. Неђо је предузео свој уобичајени третман са лишћем од подбјела, и после неколико месеци оболење је се повукло. Рекосмо ли да је подбијел канцероген?! Па зато кажем да постоје пардокси. Данас пацијент има близу седамдесет година, чак чујем да је успешно савладо ковид. Неђин син се преселио у Подгорицу, тамо је наставио праксу очеву, но када сам недавно покушао да га нађем добио сам информацију да је и он умро, и тако са собом „тајну“ породичног лека однео у гроб.

Слушајући једном приликом професора Др Јована Туцакава у једном излагању, у сећање ми се уклесала једна његова изрека коју никада нећу заборавити: „Нисам као нека травара да кажем да се све биљем може постићи и излечити, то није тачно, ја сам за то да су биљке одлична сирва база за производњу дрога од којих се увек могу призвести одлични лекови.“

Због тога оно основно питање, које, ја сам себи често постављаам, је како ту сировину о којој је професор Туцаков говорио искористити правилно? Једини начин је екстракција тих лековитих субстанци које биљке садрже у себи, јер за бога, сва етерична уља и смоле од биљака су ништа друго до њихов одбрамбени, односно имуни систем, који их штити од предитора који нападају не само њих, него сва сложена жива бића. Не губимо из вида, то је један изузетно јак имуни систем. Исто, не заборавимо, живот је природни феномен који се одржава кроз сталну борбу за опстанак и очување врсте. Узмимо за пример тополу, из чијих пупољака у рано пролеће и с почетка позне јесени пчеле сакупљају најквалитетнији прополис. Основу прополиса (прополис на Грчком је заштита) чини глукосид популин. Популин, то сам недавно открио експериментом на себи, је не само јак антибиотик, већ и не сумњиво јак антивирусни препарат.

Нисам просто могао веровати када сам први пут прочитао да пчеле, када им у кошницу уђу гуштер или миш, оне га убију уједима. Но тек онда настаје проблем пошто их оне не могу да избаце напоље. Да би спречиле распад организма ових предитора, оне тело обложе прополисом и тако га балсамују да ту може да стоји на неограничен период а да га не захвати бактериолошка ферментација. Иако је опис популина из којг је настало ово сазнање долазио из озбиљног научног часописа, ја у тако нешто нисам могао да поверујем. Тек када сам једном пчелару, од кога сам, пре него сам оболео од диабетиса куповао мед, и коме сам покушао да помогнем да пчеле од индијске ваши заштити метил-салицилатом, испричао са неповерењем шта сам прочитао, он се насмеја па ће мени: „Ускоро ћеш имати прилику да се увериш.“ 

И заиста није прошло дуго позвао ме је телефоном да свратим код њега када могу али да не одуговлачим. Дан или два касније отишао сам. и он ми је показао једну кошницу коју је тих дана испразнио, да је стерилизује метил-салицилатом. На поду је била једна мала гомила нечега необичног изгледа. Када је шпатулом подигао наслагу испод те наслаге од прополиса извадио је тело пољског миша, за које је он сматаро, да ту стоји најмање десет година. Тело је било очувано као да је умртвљено пре можда само неколико сати. 

Када сада споменем Локакортен Виоформ, многима ће се вероватно повратити сећање, на овај фармацеутски препарат који се у покојној СФРЈ дуго вртео на телевизијским екранима, а лекари су га особито волели да преписују за лечење дерматитиса и других кожнох оболења. Неким га сигурно и сада они преписују под номенклатурним именом флуметазон. Ово је један од нииза „лекова“ из породице топикалних стероида, а како они „лече“ кога интересује може да се информише овде https://slobodaitradicija.blogspot.com/2021/02/blog-post.html. Не само особа која је у овом чланку обухваћена. него сам и ја, жртва истих топикалних стероида, споменутог флуметазона, због кокјег сам постао дијабетичар.

Сви топикални стероиди су настали на модификовању природних екстарта из надбубрежних жлезди, дава хормонска препарата (кортисона и кортикортизона), често везивањем флора за споменуте природне хормоне или пак прегруписавањем и додавањем атома водоника. Не постоји нарочито оправдање за ову игру, ма да су описи разни и углавном се говори о различитој потентности сваког новог производа, издељених у, ако ме сећање не вара пет група. Ни једн од препарата ове врсте предвиђених за лечење топикалних оболења на кожи до сада није уродио позитивним резутатом. Све што се од њих може очекивати је умањење инфламације, али ту нема ни говора о обнови оштећеног ткива изазваног споменутим оболењема. 

Кожна оболења су толико компликована и ко мисли да их може лечити само једним молекулом такав је, или у једној великој заблуди, или је сушти покварењак коме је основни интерес да се на једноставан начин домогне богаства. А што се тиче разних алтернација кортисона и кортикортисона, у питању није ништа друго већ монетарни интерс. Они, било их је тројица два хемичара и један лекар, који су ова два хормона изоловали из надбубрежних жлезди су процес патентирали, о томе објавили „научне“ радове, и за то били награђени Нобеловом наградом. 

Све остало што се после њих збива, из побуда личне користи раде велики фармацеутски магнати, из разлога да би могли да направе своје производе на којима располажу правом на интелектуалну својину. 

Наравно да постоји неколико биљних хормона који имају далеко бољи и уопште безопасан ефекат по питању лечења дерматитиса и других оболења на кожи, поготову што они не само да потискују инфламације изазване овим оболењима већ за разлику од својих рођака који су изоловани од животоњских бића не делују као имуносупресанти, а у сваком су погледу добри антисептици и коагуланти, који омогућавају обнову оштећеног ткива. Ово све у најкраћим цртама, мада овде има наравно и доста недореченог.

За име бога, највећи део, преко 80% лекова до сада су створени тако што, или је замисао за синтезу проистекла из природне базе или су направљени на природној бази, издвојени углавном из различитих биљака. Да споменеомо само неколико оних најквалитетнијих у опште, који доминирају нада свим синтетички састављеним лековима. 

Аспирин, база за овај лек, салицилна киселина  је издвојена из коре од врбе (salix alba), од туда и долази салицин, па је онда аспирин (ацетил салицилна киселина) откривен као нуспродукат у процесу производње кокса, и Бајер га је дуго продавао управо прикупљајући га у коксарама, јефтиним и једноставним начином је сирову базо пречишћавао од примеса, да би то све ставио у таблетну форму и тако га продавајући стекао енормно богаство. И без обзира на одређене последице нарочито изазазивање крварења у стомаку то је и дан данас доминирајући лек који се сматра не превазиђеним.

Метформин, исто тако, један од најбољих лекова икада, пошто му је период полураспада, колико ја знам, скоро најдужи од свих постојећих лекова, 14 сати. Историја овога лека почиње из периода двадесетих година када је његов предходик гуанидин изолован из ждраљевине (galega officianalis) и под истим се именом за једно кратко време употребљавао за лечење диабетиса мелитуса, њега је заменио синтетски препарат који је настао према идеји гуанидина, који је добио име метформин. Патент за синтезу метформина је регистрован 1922, коришћен је као лек до 1929, када је  је обустављен, па је тек обновљен 1948 или 1950.   

Диметил Фумарат, за њега нам је одговорна интересантна биљка димианка (Fumaria officinalis) из које је изолована фумарична киселина. И тако редом читав низ лекова оних најквалитетнијих настао је из биљака. 

Пошто видим да је велико интересовање настало да се из биљака пронађе и издвоји субстанца која би помогла у лечењу канцера дајем свој допринос овде кроз ова два чланка на енглеском. Није лоше радити на даљем истраживању, треба бити упоран и нставити. Међутим, чајевима се не може ниако постићи жељени ефекат. Зато када ми неко спомене да прави неке чајеве рецимо од чага печурке, која расте на иструлелом дрвећу од беле брезе (betula lenta) такав нека прво научи шта су поларни а онда неполарни растварачи, па ће схватити да из чаге никада са чајем се не може издвојити бетулинска киселина. Ја сам спречио своје оболење које ме је било везало за флуметазон више од две деценије, не чајем, већ екстрактом из achilije millifolium. Биће скоро исто толико деценија од када сам флуметазон бацио  у корпу за смеће, и од тада до дан, данас, он за мене не постоји као лек већ као обично смеће. Захваљујући том смећу не само да сам диабетичар, већ сам преживео и бајпас операцију. И коме да се жалим, а још не знам шта ме све у животу чека? 

Покушао сам да истерам правду, али врага. Комисија која је радила клиничку анализу је одавно у већини под земљом. Оргинални произвођач не постоји, више, од ко зна колико година. Министарство здравља скида одговорност са себе да је радило по налазима комисије која је радила клиничку анализу.

М.Б.

Betulinic Acid and Tumor

https://www.medchemexpress.com/Betulinic-acid.html?src=google-product&gclid=EAIaIQobChMIsO27w9Ta7gIVgsCGCh2AWgiMEAAYASAAEgKN9_D_BwE 

Betulinic Acid for Cancer Treatment and Preventionhttps://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2658785/

Abstract

Betulinic acid is a natural product with a range of biological effects, for example potent antitumor activity. This anticancer property is linked to its ability to induce apoptotic cell death in cancer cells by triggering the mitochondrial pathway of apoptosis. In contrast to the cytotoxicity of betulinic acid against a variety of cancer types, normal cells and tissue are relatively resistant to betulinic acid, pointing to a therapeutic window. Compounds that exert a direct action on mitochondria present promising experimental cancer therapeutics, since they may trigger cell death under circumstances in which standard chemotherapeutics fail. Thus, mitochondrion-targeted agents such as betulinic acid hold great promise as a novel therapeutic strategy in the treatment of human cancers.

Keywords: apoptosis, cancer, betulinic acid, mitochondria