Парадокс Времена у Коме Смо Изгубљени Заједно

Резултат садашње политике Запада и марионетског кијевског режима може да буде само распад Украјине на неколико држава" - Секретар Савета безбедности РФ Николај Патрушев.

Време Вуцибатина 

За мене Патрушев није рекао никакву новост. Моја предвиђања још од 2014, се сада остварују. Не знам да ли овде, или негде на другом месту, сам недавно поставио питање да ми неко наведе бар једну велику битку коју је „држава“ Украјина до сада водила у својој историји, без обзира на исход. Одговора није било, пошто наравно такве битке није могло бити, јер, до појаве комунизма Украјина, као један ентититет у било коме смислу није ни постојала, као рецимо БиХ, Македонија, Карадаг (Црна Гора ова је постојала али као српска држава једино), па још и Косово. Тако да је Укреајина, бар за мене ирелевантна.

Релевантно у склопу Украјинске кризе је ншто сасвим друго, по мени чак и погубно. Године 1806, Русија је ушла у рат против Отоманске империје, који је трајо све до 1812,године. Мада те 1806 Русија је била онемогућена да српским устаницима пружи директну помоћ, ослобађајући Румунију од Турске окупације, она је за себе везала главнину турске војске, тако да је на устанике уместо планираних преко стотину хиљада турских војника пристигло око 80 хиљада, подељених у две групе. Зато су устаници успели да у тој години извојевују две најзначајније победе против војске отоманског цартва, (бојеви на Делиграду и Мишару).

Савременеик онога времена Вук Стефановић Караџић бележи следеће. Срби су се за рат после великих победа из 1806, године сада припремали за велики рат са Турском и зато се за 1808, годину припремише боље него икада до тада. После успешних војних операција у Румунији, Руска Војска је предходне године изашла на леву обалу Дунава и била је спремна да у пролеће изфорсира реку и пређе у Бугарску коју ће те године делимично ослободити. Србским устаницима Русија је била спремна да обезбеди две дивизије, једна је била под командом ђенерала Орарука, а другоме команданту сам тренутно име заборавио (књигу из које препричавам податке сам позајмио а она ми је као подсетник).

Турци очекујући напад Русије су морали главнину својих снага да сконцентришу у Бугарској. Такву ситуацију је искористио вожд Црни Ђорђије, и не чекајући да пристигну руска појачања покренуо је своју војску, и приморао Турке да трпе пораз за поразом. Са својим устаницима пристигао је у Црну Гору, па је Црногпрцима показао своје топове. Одушевљени Срби са Цетиња и других нахија су прискочили у помоћ. На несрећу Дунав изненада набуја и Руси не могну да га изфорсирају. Ово су искористили Турци и из Бугарске су послали појачања. Карађорђије је морао да се повуче из Црне Горе, и да се врати на положаје у границе Београдског пашалука. Касније негде при крају маја ће Руси успети да главнину снага преко Дунава пребаце у Бугарску, а нашим су устаницима по обећању су уступили две дивизије, тако како и сам Вук записа, се те 1908, уз помоћ Бога и Руса све добро заврши по Србе.

Нисам ово све написао да бих било коме држао историјска предавања. Јер детаљи историје, да се она сликовитије прикаже, изискују много више времена и простора. Исписао сам све ово у смислу једног парадокса који се ових дана дешава пред нашим очима. Русија од Турске окупације је ослободила Румунију, Бугарску, Грчку и захваљујући обилатој помоћи Србија је воскресла.

То шта се данас, ових дана дешава пред нашим очима је просто невероватно, да свак и мало разуман мора да занеми. Власти, директно ослобођених земља од турске владавине су увеле санције Русији, док дежурна вазална положара, преко својих трабаната из модерног Београдског пашалука шири некаве бесмислене фоскуле, како Србија, која Србија, не може да седи на две столице¹, већ је само питање времена када ће ето и модерни Београдски Пашалук по угледу на Подгорички увести санкције Русији. Јер, тобоже Србија културолошки припада некавом западу, и наводно Европи, а колико ја знам и поробљена из доба отоманске империје Србија је увек и од свог настанка била у Европи. Наравно Европи припада сама Русија. Дакле ове данашње сеоске положаре (јајре) које је изродио комунизам, не само што појма немају да је Србима природни савезник и једини искрени савезник Русија, већ они ни географију не знају. Док с друге стране данас примајући одликовања у Kремљу, петнаестогодишња Камила Валијева понсито рече, да је Русија горда, моћна и поносна, па ваљде из тих разлога модерна Турска која ништа не дугује Русији, чврсто стоји на страни Русије и противи се свим санкцијама и суманутим, нелогичним нападима, на понос и гордост Русије. Док с друге стране они који Русији највише дугују уводећи санкције, јој забадају нож директно у леђа, да би се на тај начин додворили, коме (?) - варварском, нецивилизованом и декадентном колективном западу.   Зато, имао је право Иво Андрић када је рекао: „И тако дођау и та времена, када паметан занеми, будала проговори а фукара се обогати.“  

Уназад шест или седам година у једном разговору са званичницима Руске амбасаде у Отави, на њихов осврт да је Вучић пријатељ Путинов, сам им скренуо пажњу, да, што се српског народа тиче он је увек био и остаће искрен пријатељ рускоме народу. Али копилад Јосипа Броза, једно такво копиле је и споменути Вићић, такви нису ни себи а некамо ли другима пријатељи. „Драги моји саговорници, ви то сада сигурно не можете разумети, али ја сам Србин а споменути Вучић он Србин није, он је слуга без ајлука западњачких олигарха и психопата, обично ништавило и вуцибатина. Долази време када ће се један од саговорник који се није могао сложити са мојом констатцијом, Игор, уверити колико сам тада био у праву. 

Јер, увођењем санкција Русији, комунистичко-нацистички режим (потомци комунистичких функционера и иделога) није свестан да на тај начин диже стену изнад себе која никоме другом, већ, искључиво њима, деци комунизма ће пасти на њихова стопала.

 ____________________

Режим модерног београдског пашалука, који су комунисти прогласили некаквом републиком, испуњен девијантним хомосексуацима, је до те мере кењкав, неспособан, и бесмислено саввитљив као да у леђима има пластику а не кичму, оно у истину сви смо ми различите грађе, да баш ни мало не не може да се одупре онима који га гурају у катаклизму. Жали се на притиске, који су као неиздрживи, те из тог разлога мора да подлегне тим притисцима традиционалних српских непријатеља, нациста из Мочваре крај реке Потомак, и империјалног Лондона којим влада велика, али шупља глава Борис, и да уведе санкције, природном и историјском савезнику, и  највећем пријатељу Срба Русији (!?)

Ма немојмо, а како то онда, да  Орбан изложен троструко већим притисцима истих психопата, не мора да се савије? 

¹Ови, што би Абидага из Андрићевог „На Дрини Ћуприја“ реко копилад од  копилади (у овом случају Брозових) још увек сањају о некаквој тобоже успешној политици њиховог шлосер-маршала. Није шлосер седео ни какве две столице и заводио успешно политичке проститутке колективног запада, заклањајући се испод скута Москве. То су била друга времена. Па је шлосер који је свирао две арије на клавиру потомку пирата Елизабети Куборг, сад да ли је тај нјастарији од седморо, из Кумровца заиста свирао у чекић и клавир, или је био нешто друго, о томе можемо само да нагађамо, исто као што можемо да нагађамо како је он шесторо деце потрпао у корито и вукао на брдо, па како су нам учитељи причали, то је корито пукло, и ти његови седморо браће и сестара су испали у снег на брду изнад куће, па их због тога више нигде није било. Еј бре, замислите „династију“ од седам, а да нико после наваљивања оне вишетонске стене не оста да наследи престо? Нешто се ту не уклапа, неки део у причи фали. Нека извалчи какав ко хоће закључак који део не достаје, дизна или ауспух. Тај шлосер, пазите сада и ово, кога је родила, без погрешке мушко, Марија, не знам да ли је то била комунистичка дјева, ма колико био он неки као мудрац, иако једну реченицу није умео да састави, нити оно што му напишу способан без муцања да прочита, није тај био успешан захваљујући његовој умешности и способности, него захваљујући околностима и времену у коме се на криминалан начин докопао власти. Подсећам ове његове потомке, да када би се сада тај шлосер извукао испод стене, нико на њега ни погледао не би, а бабушка Елизабета пират је на издисају па би слабо и њој могао да свира било шта.

Треба имати на уму и то да је после његове смрти, што је био случај после смрти сваког комунистичког диктатора, животни стандард у његовом наслеђу СФРЈ одскочио био далеко изнад очекивања, од онога што је иза себе оставио. И да је, иако сва трула та СФРЈ и без њега преживела период од скоро десет година. Зуб времена једе све, па је појео и комунизам. Зато боље би било да његови потомци, углавном клошари комунистичких функционера, добро размисле шта раде и шта може да проистекне из њихове политике окретања леђа Русији.