Нацистичка Гестикулација Међу Србима
Или како су Срби пали под утицај Срба по потреби.
Reichswehr soldiers swear the Hitler oath in 1934, with hands raised in the traditional schwurhand gesture.(Војници одбрнбених снага Рајха се заклињу Хитлру 1934, са уздигнутим рукама у традиционалном гесту са три растављена прста)
Први пут када сам се суочио са гестикулацијом сличној овој са слике било је то негде у деведесетим прошлог века, посматрајући утакмице у којима је учествовао кошаркаш Владо Дивац. Имао је обичај, да када на утакмици убаци лопту у кош, подиже три растављена прста изнада главе. Поред тога, Дивац је и своје саиграче научио био да му на његов поздрав узвраћају.
После неколико упућених критика њему, и једног писма које је нека хрватска организација послала на адресу руководства клуба Сакараменто, он је се одвикао те лоше навике. Сва та гестикулација Дивчева, ми је личила на један исхитерени кичерај који нисам једноставно подносио. Упустивши се дубље, почео сам да наилазим на фотографије других, како следе сличан пут.
У
животу, сам прелистао, да не кажем прочитао бројну литературу из историје народа
коме припадам, другим речима исторје Срба. Био сам и ја посетилац, бројних наших
светиња и задужбина истакнутих наших предака. На зидовима наших храмова поред осталих, фрескама
су одсликани наши владари и уједно разни ритуали, везани не само за њих, него за наше верске и
традиционалне обичаје. На појединиим фрескама а и у литератури, одсликане су
бројне церемоније, од обичних скупова, па до оних где су истакнуте личности, духовни
и државни достојници полагали заклетве. И нигде, баш нигде нисам нашао да је и
један скуп пропраћен поздравима са растављена три прста уздигнта према небу.
Наши предци су прошли пут Албанске Голготе, проломили Солунски Фронт, ослободили отаџбину, бар ја нигде у свим записима и описима ових догађаја, илустрованим бројним сликама, не видех три прста уздигнта ка небу. Њих не користе наше истакнуте личности сви Немањићи, као и наш духовни параотац Свети Сава, не користе га ни вође устаничких покрета и ослободилачких ратова, од Карађорђија, до мученичког блаженопочившег краља Александра.
Ако
се хтело, мада логике нема, показати да ово треба да буде нака врста обележја која
би парирала симболици када се са уздигнутом руком истакне знак V, онда скоројевиће да подсетим. V није никакво обележје како се то погрешно тумачи победе (викторијанства), јер, се ово обележје не
истиче нигде, осим, најпpе у Британији, да би се
касније са неким изменама, рецимо дизањем обе руке са растављеним кажипрстом и средњим прстом у облику латинског алфабетског симбола V, проширило и на остале
делове англосаксонског конгломерата. Њега не користе ни једни други народи у
свету, нарочито не Руси, Фрнцузи и Немци.
Првенствено значење је било од чистог симболичног значаја. Французи су у време стогодишњег рата заробљеним Бритнским војницима, у оно време, само Енглезима и Велшанима одсецали кажипрст и средњи прст, са којима су ови одапињали стреле којима су убијали Фрнцуске војнике. Разлог за то је био, ако побегну из заробљеништва, да више стреле не би могли „испаљивати.“ То је био повод за настанак симболизма V. У почетку онај који подиже прст и кажипрст у смислу V ознаке, тај је стављао другима до знања да је способан и слободан да обавља војничке обавезе и дужности. Касније ће ово обележје добити још јено додатно значење, које му је дао Винстон Чурчхил и назвао га знак викторијанства.
Зато,
ако Руси, Немци и Французи и сви други народи континенталне Европе могу да ратују
без обележја са испруженим рукама, зашто се Срби, у већини случајева, не они прави, него они по потреби, које ћу
касније детаљније описати, морају разликовати од осталих? И да знате да нису, док се нису
појавили ови други Срби по потреби.
Рука
са три испружена прста!? Не само у прошлости, као што се да видети, те појаве
није било, већ не постоји ни у новијој нашој историји. Као што је већ било речи, суверени,
било из династија Обреновића или Карађорђевића полагали су заклетве пред
поглаварима наше цркве, заклињући се скромно на Светом Писму испред иконостаса
и олтара наших духовних храмова. Од времена подизања Саборне Цркве церемонија
се одржавала у њој. Вође два Српска Устанка су положили заклетве пред народом
испод барјака са десницом на Светом Јеванђељу, а процесије су водили локални
свештеници, пошто је у Београду тога времена био митрополит фанариот а не Србин.
Заинтересовало
ме је одакле ово помодарство води порекло? Био сам убеђен да помодарство није
случајност, па чак ни измишљотина. Речено ми је да је све ово
дошло од неуралгичног наркомана Вука Драшковића, онога курјака, неукусна
изгледа и запуштеног хигијенског држања, који је вероватно изронио из неке
херцеговачке пећине, и који длаку не мења, али ћуд сваког трентка, промени
неколико пута.
Курјак
ове сорте, са умањеним мозгом, није чак научио да урла, већ само да режи, па је
због тога и опасан, не као агресор, већ као паразит, који шири заразна оболења. Прво је био интернационални шовиниста-комуниста, па је онда
постао шовиниста дугог језика и кукавичке нарави, а онда се определио за
нацистички колективни Запад. Као, што
би споменуто, ништа није случајност, то значи да је неуљудни наркоман добро
простудирао историју организације којој се определио и којој припада. Јер, за
бога, одкуда онда толика подударност у церемонијалним симболима, оним којим су
се служила Хитлерова преторијанска гарда и овим који је увео херцеговачки Курјак?
Интересантно је, и то треба напоменути, да на овај кичерај није реговао нико из клира који припада јурисдикцији Београдске патријаршије? Београдској патријаршији је више стало нешто друго, а то је да шеф ватиканског подземља, кога челници Београдске патријаршије, а када тако раде челници, онда их подчињени следе засигурно, зову тата (у преводу папа значи тата) буде „правилно“ окарактерисан, па тако онај предходни Гавриловић Видовски га је назвао да је моћан. Ако неко и ову аномалију прихвата за истину, онда ја имам мост старији и већи, него она ћупија на Дрини у Вишеграду да му продам. У педофилији и изопачености, да био је моћан. А поглавар Беградске Патријаршије данашњи је томе тати љубио руке, а можда и више од тога. Ми то не знамо. Ватикан није обично подземље, ту има доста педофила и других девијантних изопачењака. Па се тако открива у последње време да ватиканско подземље није ништа друго до гнездо развратништва са израженим оргијањем. Дакле важно је Београдској Патријаршији све ово побројано, па чак и више од тога, него ли да скрене пажњу обичном свету, да растављена три прста немају ништа са нама Србима или пак са Првослављем. Да имају, онда би их цео Православни свет упражњавао.
Распитајте се да ли Београдска Патријаршија и сама зна да су три прста испружена ка небу нацистичко обележје? Па кадса добиете одговор да не зна немојте да се збуните, одавно је се београдска патријаршија одвојила од Српске Православне Цркве, и поринула Светог Саву у страну. Ако обичан свет није упућен у злонамерност и одакле је овј симбол шовинистичког ритуала преузет, то и не треба да чуди. Масама се свашта може подметнути. Али шта је са тим тако „ученим“ као рецимо оним вечитим подпаролом, како то да он не зна одакле су стигла три праста подигнута ка небу? Тврдим Вам да зна, јер је подпарол од школе језуитске, и он је својевремено завирио у заклањао се иза зидина ватиканских, где је као изучавао Христове науке, а у Ватикану се не изучава Христос, већ оргије, педофилија, и пионајвише хомосексуализам. Зато, ако некога интересује шта су језуити, ја таквима препоручујем књигу Виктора Новака, Магнум Кримен да је са пажњом прочитају.
Међутим
Београдска Патријаршија, како се види
има преча посла. Она налази за сходно да се бави свим и свачим, првенствено „анђеовским
духом“ шефа педофилије и хомосексуализма, па још дозвољава да ковчеге монаха,
ако ови и заиста јесу били монаси, обносе униформисани гардисти, који су
настали као последица владавине једног тоталитарног Хасбуршког каплара. Тако у њој и не постоји ама баш ни једна
трезвена глава да завири у истрисјку грађу из прошлости, и скрене масама пажњу
да је у питању кич, помодарство и скоројевштина, који због извора одакле су истекли, може само да нам штети, и никавог нам
добра не доноси. Није Београдска патријаршија морала да иде у детаље и да пронађе
извор кичераја, ја сам до сазнања о церемонијалу нацистичком дшао давних
осамдесетих година, читајући дела професора Иванса, који је најбоље описао трећи
рајх. Та слика као и многе друге остала ми је у сећању од тада. Не Београдска Патријаршија
да је она и мало још у споју са Православљем и Српском Православном Црквом, она
би приметила да су три растављена прста дело помодарстава и да немају везе са
логосом Византијске културне баштине.
Историја истурених прстију у небо у виду махања као да се њом хватју трутови у августу месецу (schwurhand) води порекло из дванаестог века. Прецизније од дана оснивања Швајцарске 1304, године. Овај ритуал је настао као обележје три кантона швајцарска, и он нема чак никакве везе ни са кавим религиозним обележјем, мада од једног јесте преузет. Онда како је швајцарска гарда од 1505, године, чувар вође педофило-хомосексуалног подземља ватиканског, они су се до нимбершког процеса на верност своме шефу заклињали са три уздигнута прсата, да би једног дана и хиотлерови преторијанци од њих преузели овај ритуал.
Курјак Драшковић је био у деведесетим понесен неоусташизмом, јер, су неоусташи тога времена почели да дижу два прста у небо, што ни са изворним усташизмом није имало никакве везе. Чак и да су усташе Анте Павелиће покушали да се користе таквом гестикулациом, Хитлер би их протерао у концентрационе логоре, због подржавања англосаксонске гестикулације. Неуротични Курјак из Херцеговине који не уме да размишља, хтео је да парира или да се присаједини усташама??? Ко зна шта је овај психопата замишљао у његовој глави, у којој је мозаг заменила плева. Он даје изјаве да је то све преузео са портрета Другог Српског Устанка сликар Павла Јовановића.
Какве везе има, сасвим погрешна импресија Павла Јовановића, који уз пут је сликао ћесара Франца Ђозефа, па онда краља Петра Првог, па и краља Александра, да би на крају одсликао и комунистичког маршала, који није имао дан војног образовања, по занимању је био шлосер, а по чину каплар? Толико о Курјачком "историчару" од кога је преузет нацистички ритуал.
Тај портрет Јовановићев не садржи један електрон стварности везаним за Други Српски Устанак. Како би и могао имати, када је Павле рођен тридесет и девет година после подизања Другог Српског Устанка, а као сликар не верујем да је много и био заинтересован за историју, јер, да јесте он би ишчитао сведочанство, класика који су били присутни на дан и на месту догађаја, па би можда из тога извео правиланм закључак. "Тако онда пристиже и сам Милош обучен у војводске хаљине са војводским барјаком из предходног устанка. Сјаха с коња и барјак пружи Сими Пастрмцу, па баци ватру у народ рекавши: Ето вас, еве мене, ето вама рата са Турцима! Онда узе писара и одоше у канцеларију да шаљу инструкције и наређења, а Симо пободе Барјак у Земљу, и испод њега се окупише јунаци да се помоле и положе заклетву." (Из бележнице Вука Стефановића Караџића).Погледајмо слику Јовановићеву. На њој Милош је оденут као Турчин, Стоји на неком камену, и у руци држи барјак, који ни из близа не личи на војводски барјак устаника из првог устанка, и који највише подсећа на заставу енглеских пирата са британских острва. Шта рећи онда и о осталом ономе, као и изпружена три прста у небо, шта је то, истина или изхитерење и изопачавање догађаја? Курјак спомиње и свето тројство. Сачувај нас боже и таквог познаваоца вере. Свето се тројство изражава са три састављена прста подигнута у нивоу груди и истурена од десне на леву страну, у пределу срца. То је право значење светог тројства.
Чудно је да је овом скоројевиштву насео део спортиста, па и наводне академске и интелектуалне средине, у српском нарду. Па тако када су у питању псеудо-интелектуалци, као извесни Александар Шаргић, који је смислио причу да вуртханд носи порекло од паганског бога Перуна, па како би ту бљутаву лаж употпунио, он преузима слику са електронске мреже, од које прави фотомомнтажу и представља је као неки археолошки налаз који је наводно сведеочанство да швајцарски кантуни су не знам ни сам како до њих стигли од Срба??? На жалост, када се све ово сабере на једно место, онда све нам то говори да смо ми као народ пали испод сваког нивоа. Не личимо ни из близа на наше славне претке. Неопходна нам је отржњење и рехабилитација.
______________________
П.С Ритуал schwurhand међу Германским племенима датира негде још од времена 12-ог века. Уз тај ритуал заклињали су се државни службеници, политичари и чиновници швајцарске. Нацисти су га усвојили и први пут 1934, припадници СС јединица су се на начин како показује слика из увода заклињали Хитлеру на беспоговорну покорност и послушност. После Нимбершког процеса овај је ритуал укинут у Холандији, Немачкој, Данској, Шведској и швајцарској.
Оно што сам слутио то ми је и потврђено, да је Вук Драшковић овај нацистички церемонјал подметнуо српском народу. Неки тврде да је и УДБА одиграла своје, што ја заиста не могу да потврдим. Невероватно је да се све ово што се данас дешава подудара са нацитичким церемонијалом. То није и не може бити случајно. Драшковић све ово није измислио из своје главе, мада у његовој глави има свачега, безвредног. Собзиром да је радио у кабинету Мике Шпиљка, вероватно је, ко зна када, био заврбован и увучен у разне обавештајне службе, уклучујући и обавештајну службу Немачке. Дакле, иако не могу да потврдим ову предпоставку, сматрам да је он добио инструкције са стране да направи подметачину циљано.
Када су играчи кошаркашког клуба Сакараменто, под утицајем Владе Дивца почели да отпоздрављају публици schwurhand ритуалом, дошло је до велике побуне, нарочито Хрвата, који су од управе клуба тражили да се пракса укине, што је управа прихватила и спровела. Хрвати су протестовали, по њима из разлога, да Дивац велича Великосрбизам, о чему пак овај појма нема. Могу само да замислим, да је се неко од Хрватских националиста досетио правог значаја ритуала, какв би тек онда скандал из тога израстао.Зар само ово није довољно да се сагледа у ком правцу води овај кичерај?
Comments
Post a Comment