Тенк Т-80, стигао у Донбас. Зашто баш сада?

 Тенковско оруђе свакако је још увек, и у догледно време остаће да буде једно од основних средстава у наоружању модерних армија у свету. Приликом конструкције и израде тенкова поред свих других техничких карактеристика две ствари играју важну, па можда и основну улогу ради постизања добрих маневарских способности на терену. Тенк мора да буде не само мобилан него да посада са њим може да успешно  маневрише.

Ради тога две ствари су: Прва важна карактеристика је, да јачина мотора мора да буде таква да по свакој тони од укупне тежине тенка обезбеди 15 коњских снага. Ни мање ни више од тога. Ако је снага мања, тенк се успорено креће и не поседује добре мобилне карактеристике. Ако је пак снага већа, онда је потрошња горива енормна,  тако да тенк мора често да застаје ради пуњења резервоара. Оптимална потрошња је да једно пуњење омогући да тенк пређе удаљеност од најмање 300km. Друга важна ствар је површина гусеница на тенковима. Свака гусеница по површини треба да износи најмање 25cm², површина по једној гусеници ми долази из сећања, овај део треба проверити, јер, ја нисам конструктор оклопног наоружања, али ипак мислим да ми је добро остала у сећању наведена цифра.

У другом светском рату Немци су на бојно поље били извели два масивна тенка, леопард и тигар, али зато што код њих горњи услови нису били задовољени, та два монстоума су постали готово безвредни.  Мислим да је погон споменутих модела био на бензинске а не дизел моторе, чиме Немци, јесу били постигли нешто у убрзању, али нису могли да пређу брзину од 45km/h, док им је  дистанца по пуњењу резервоара, била негде свега 60km. Ови тенкови су имали гусенице са 12cm² па тако ако тенк скрене са пута и наиђе на влажно земљиште ту би се заглавио и остао.

На супротној страни Руски конструктори су се строго држали споменутих карактеристика, те све негде до пред крај рата они нису у борбу увели масивнији тенк него што је то био Т-34. Јесте Т-34 је био мањи по конструкцији, и калибар гранате му је био знатно мањи од леопарда и тигра, али су Т-34 били знатно покретљивији и поседовали су изванредне маневарске карактеристике. Поред  тога Немци су дневно могли да произведу свега негде око четири тигра и леопарда на дан, док су Руси производили нелолико стотина на дан.

После завршетка  рата, Јенкистан, све негде до под крај педесетих прошлог века није био у стању да произведе еквиваленетне тенкове Руским. Тек када је један инжењер,  Моађар, који је радио у једној фабрици челика, у источној Мађарској која је производила легуре за Руске тенкове, и који је знао за компоненте и карактеристике руских тенкова, успео да побегне у Флориду и да за $80 милиона, онога времена прода тајне којима су се руски конструктори служили, онда је Џенерал Динамик успео да направи Абрахама и побољша квалитет Шермана.

Од почетка специјалне војне операције Русије, у бившој Украјини, почела су нагађања шта, где и како ће руско командовање завршити операцију демилитаризације и денацификације, ове од стране комуниста вештачки створене псеудо-државе.  Многима је промакло мимо ока недавно увођење у ову војну операцију тенка  Т-80. То се све не дешава без разлога. Тенк Т-80 доведен је на линију фронта после пада Северодоњецка. Зшто, баш тада?

Северодоњецк је показао да је морал код украјинског башибозлука знатно поколебан, да је башибозлук  изгубио онај апетит, који је имао с почетка рата да се даље фанатично боре и гине узалуд.

Многима није још нешто јасно. Зашто је се руско командовање определило на тактику дугоророчнијег изнуривања и исцрпљивања противника (стратегија Кутузова) уместо да су ангажовали већи број војника и једноставно са јаким офанизвним дејствима, сатрли  противника?

Ово више нису године осамнаестог и деветнаестог века, нити пак године из периода Првог и Другог Светског Рата. Данас пешадија у рату не игра исту ону улогу коју је играла у прошлости. Модерне армије немају коњицу, модерне армије не употребљавају запрежну стоку, као што је то некада било.

Пре него што је започета специјална војна операција против кијевског нацистичког режима, тај исти режим је провео готових осам година, градећи утврђења на територији која није његова. То шта су комунисти одредили да се зове некаква држава Украјина, која нема никакав основ постојања, уопште, нити у време Кијеванске Русије, а нити у време пољске окупације централне Украјине, матице Запорожких Козака, не даје за право шаци јуниата из Галиције да се дискриминаторски односи према већинском Православном народу на подручју  које је обухваћено именом Украјина.

У роману  Тарас Буљба Николај Гогољ је, прилично и у детаље описао живот запорошких Козака, и њихову националну опредељеност. Сам главни јунак  Гогољевог романа Тарас Буљба није нико други до Богдан Хемељенски вођа буне  против геноцидних римокатоличких хорди Пољака и Литванаца које су дискриминисале запорошко Православно становништво. Од  Запорожких Козака порекло воде чак и житељи Галиције и Ивано-Франковске области, с  тим што су њих пољски и литвански римокатолици успели да појуниате. Расправа о Запорошким Козацима је једна друга, мада, у суштини сродна тема. Они сви, изузев у Ивано-Франковској и Галицијској области говоре Руски, сви су Православни Хришћани, одбили су да се појунијате, и после крвавих борби са литванским и пољским римокатоличким хорданма, под командом Богдана Хомољевског, године 1654, трупе Запорошких Козака су победоносно ушле у Лавов  из којег су Пољаци и Литванци једноставно побегли.  Непуних две седмице касније по ослобођењу Лавова, Богдан Хомољевски је се обратио, и од Рурске Династије на чијем је челу био цар Михаило (Рурик) затражио да их прими у окриље матичне руске државе. 

Тако да Комунистичка Украјина нема никакве везе са реалном Украјином, која се први пут, нешто слично Карадагу, спомиње као географски појам  1624, године. Дотле су то биле само две или три области, крајња западна Галиција, и данашња средња Запорошка област. Та комунистичка Украјина на почетку специјалне војне операције била је ангажовала негде ок 750 хиљада башибозлука, изкомбинованог од нацистичких батаљона Ајдар, Азов, Први Сектор и регуларних мирнодобских јединица, тренираних од стрне војске Јенкистана, оне исте, која је од 1945, на овамо водила велики број ратова од којих ни из једаног није изашла као победник.

Ти ратови су прича за себе. Увек су нападнани слаби и мали противници, под изговором да се уклоне, разни режими, као на пример у случају Вијетнама где су, у периоду од десет година, побили преко милион Вијетнамаца, махом цивила,  под изговором да су у тај рат ушли да спрече ширење комунизма у Источној Азији. Рат су изгубили, а Вијтнамом данас владју комунисти. Последњи дебакл у Авганистану је једном речју оголио оружане снаге Јенкистана. Утрошили су читавих двадесет година и потрошили $3 трилиона, против шаке Паштуна који су били наоружани средњевековним сачмарама, и на крају побегли из Авганистана главом без обзира, оставивши Паштиунима ратни плен, оржје вредно $80 билиона.  Сетимо се приче да је рат са Авганистаном неопходан како би се затрли трагови „терористичког“ Талибана (Талибани је дискриминаторски назив за Паштуне) да би данас тим истим Авганистаном управо завладали Паштуни!!!

Та украјинска много хваљена армија, тренирана по стандардима НАТО на чијем се челу као врховни командант налази дворска будала и наркоман, требало је да после две седмице брже него Наполеонова  војска после Полтве и Бородина умаршира у Москву. Међутим та тако „добро“ утренирана армија, релативно добро наоружана, опремом из доба СССР, као мала деца која се крију под мајчину сукњу, она се крије у великим насеељима користећи цивилне објекте, ради одуговлачења рата без икаквих изгледа на успех, док у периоду од скоро шест месеци ратовања није успела да изведе ни једн оперативно-тактички, или стратешки маневар.  Док је за сво време изгубила по површини терторију еквивакентну Великој Британији. Та армија да се не користи „тактиком“ коју је научила од својх „високо-квалиуфикованих“  НАТО инструктора,  скривања по цивилним насељима и објектима, би и са свим минималним ангажманом руског командовања до сада била једноставно, што би војвода Живојин Мишић рекао сатрвена.

„Исход рата решило је жесдесет хиљада српских војника. Каква срамота.“  Поручио је Кајзер,  Немачки,  Вилијам  Други као своме „оданом“ савезнику такође Немцу,  Кобургу из Софије. Мада на Солунском ратишту јесте било ангажoвано 620 хиљада савезничких војника, од Орфанског залива  до Охридског јесзера, ипак на простору од Орфанског залива до долине и доњег слива Врадара, где је требало да се изврши главни пробој (пролом) фронта, Бугари су били ангажовали нешто мало више од 220 хиљада војника. Наспрам њих је стајала Друга Српаска Армија и Француска седамнаеста  колонијална бригада све укупно 77 хиљада војника. Међутим наспрам Бугара Друга Српска Армија је располагала са двоструко јачим артиљеријским наоружањем.

Зато је план Српске Врховне Команде био да се жестоком артиљеријском ватром прво паралише противничка артиљерија, разбију осматрачка постројења, и комуникационе везе, на првом месту, а основна стратегијска намера је била да се таквом ватром деморалше противник. После првог дана бомбардовања, које у истину није стало целе ноћи, Бугарске снаге на фронту друге армије су постале дезорјентисане и деморализоане. Њихов отпор је нагло ослабио. Већ дванаестог дана после почетка савезничке офанзиве, Бугари су 26, септрмбра 1918, затражили примирје, и два дана касније су потписали безусловну капитиулацију.

Дакле, с правом се може рећи да jе 14, септембар 1918, означио почетак, слабљења улоге пешадије, која је у ранијим сукобима била ослонац ратне стратегије.

Од туда ако се узме у обзир да главнину украјнског варварског башибозлука чини пешадијски састав који је укопан у бетонским земуницама, које су направљене као масовне гробнице у којима се налазе живи људи онда је стратегија, успорено изнуривање противника, руске врховне команде сасвим оправдана.

Наспрам, по неким анализама 650 хиљада, а по другим 450 хиљада украјинског нацистичког башубозлука, са почетка војне операције је стајало  35 хољада професионалних војника из мирнодобског регуларног састава руских оружаних снага. Око 30 хиљада војске ДНР и ЛНР и још 15 хиљада Чечена. Дакле све укупно 75 хиљада.  Треба имати у виду да од овог састава руске војске ангажоване у овој операцији готово једна половина су тенкисти, припадници ваздухопловства и против ваздушнe одбране, оперативци на реактивној (ракетној) артиљерији и припадници позадинских јединица итендатура, техничка служба, инжињерија и  санитетско особље. Док код украјинског башибозлука три четвртине представља пешадија, а остало су други родови. Ствар је се нешто у последње време променила због припрема офанзиве према Николајеву и Одеси, руско командовање је увело додтаних 25–30 хиљада нових трупа. Зато се руско комнадовање определило на стратегију пролонгираног исцрпљујућег рата, или што би Енглези рекли стртегију боцкања.

Могла је Русија да ангажује бројчано већи састав, и да крене фронтално на нацистички башибозлук. Будући да је тај башибозлук осам година градио утврђења по Доњецку и Луганску, углавном у насељеним четвртаима,  због чега би се на руској страни број људских жртава беспотребно увећао, можда чак и до те мере, да за сваког нацисту погине и један руски војник. Овако до сада је однос један наспрам четрдесет. Собзиром да у просеку у овој операцији на фронту дневно  гине између осамсто и хиљаду нацисти, и скоро двоструко их бива рањених, није ни чудо да се кијевски режим жали да у последње време не само да је Русија надмоћнија у артиљерији, ваздухопловству, (у истину ваздухопловство Украјине је било и са почетка рата беззначајно), ракетном наоружању већ сада су омалили и са људством, и тврде, што није тачно, да су сада и у пешадисјском саставу спали испод састава руске армије. Нису, али је њихово људство у односу на почетак специјалне војне операције, спало на 40% ефектива.

Сдада покушајмо да нађемо разлог зашто су се баш у овом моменту на фронту појавили тенкови Т-80. Тенк Т-80 је дело инжењера Николаја Попова, једног од ретких конструктора оклопног наоружања, не само у Русији већ и у свету. По конструкцији сличан је тенку Т-64 с тим што се погонско средство (мотор) разликује. Овде није у питању ни један од цилиндричних типова мотора са унутрашњим сагоревањем (СУС мотори), нити дизел нити бензински. Ради се о такозваном ротационом мотору познатом као гасна турбина или турбо-млазни мотор (не турбо-пропелентни већ турбо-млазни). Велика предност ове врсте погона оклопног оружја је у томе што је снага ротационих мотора са мањим величинама, (запремином и тежином) у односу на цилиндричне моторе двоструко увећана. Тако да за разлику од дизел мотора који се користе генерално за погон оклопног наоружања, где је у размери према тежини целокупне конструкције максимална највиша могућа, до 750 коњских снага. Са уградњом турбо-млазних мотора који су због једноставније конструкције, скоро троструко лакши по јединици снаге коју могу да произведу, на 46t колико је тежак Т-64 а и сам Т-80 је исте тежине који за погон користи дизел мотор од 750 коњских снага, Т-80 је снабдевен са моторем од 1,250 коњских снага.  

Генерал Динамик је истих седамдесетих година прошлог века када је Павлов конструисао Т-80 покушао да конструише еквивалентан тенк, међутим ГД није био у стању да реши проблем потрошње горива и зато је одустао од пројекта. Павлов је постигао да сведе потрошњу горива на разумније количине. Наравно једна компонента коју је Павлов савладао је брзина кретања. Сви класични тенкови се крећу максималном брзином до 60km/h, Т-80 може да развије брзину између  80-120 km/h у зависности од модела. И што је најважније са овим брзинама у стању је да савлада растојање од 315 километра са једним пуњењем резервоара за гориво. Проналаском хидро-дизел горива које се показало одличан енергент у покретању турбо-млазних мотора, мислим да је не само смањена потрошња горива, него и растојања по резервоару су увећана.

Дознавши неколико седмица уназад, не из руских или пак других независних средстава информисања, већ су у готово паничном страху, средства масовног јавног дезинформисања колективног запада пренела вест  да су се на фронту према Доњецку појавили тенкови Т-80, у истину, то је управо било први пут када сам за овај модел и сам сазнао, прочивши пажљиво оне најважније карактеристике овог модела, поставио сам себи питање значја увођења у специјалну војну операцију Т-80 и зашто не пре него баш сада? 

„Сви комонданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи и цео успех офанзиве. Та је брзина у исто време најбоља гарантија против изненађења јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.  Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге.“ Овако је  гласио завршетак наређења врховне команде Краљевине Србије који је прослеђен командантима армија и дивизија које су у офанзиви учествовале, дан уочи почетка пробоја Солунског Фронта.

Очигледно се овде виде отисцви прдстију војводе Живојина Мишића, којим раније док је био командант Прве Армије, би своја наређења обично завршавао: „Појачавајте гонеће одреде, нарееђе за даље напредовање следи убрзо.“

У оно време гонећи одреди су били коњички ешалони. Зато се и каже да треба продирати дрско до крајњих граница могућности коњске и људске снаге. Данас су гонећи одреди састављени од оклопних оруђа другим речима од тенковских ешалона. Тако да од брзине кретања тенкова зависи и успех акције. Несумњиво Т-80 је најбржи тенк у свету.

За мене више не постоје илузије које су стварне намере врховне команде војске Русије. Њена намера је једноставна. Тактика исцрпљивања и онако дезорганизованог украјинског башибозлука је у фази зрелости, зато сада треба пожнети плодове. Очигледно да тенк Т-80 није погодан за постизање мањих тактичких маневара на малим растојањима, из простог разлого што због успорености у кретању потрошња горива би била исувише велика и некономична. После разбијања башибозлучких утврђења која су осам година подизана у Домбасу, другим речима пролома фронта, испред башибозлука ће се појавити степа.

Како је већ сада код башибозлука настао слом и пад морала, он се сигурно неће поправити на боље после уништења утврђених земуница, које су углавном подизане у густо насељеним срединама, штo наравно представља велики ратни злочин, непојмљив у ранијој ратној историји. Да појаснимо нешто. Ова појава да се војска и оруђа увлаче у насеља, није само својство украјинскг башибозлука. То злочинство је заппочето од периода раних деведесетих, на просторима комунистичке СФРЈ. Треба се запитати ко је тај мозак који стоји иза ове врсте „ратне стеrатегује?“ С обзиром да су ратници за „демократију” у тим годинама Алије Изетбеговића и Фрање Руђмана тренирани у базама ЦИА онда не би било лоше ту потражити одговор на ово деликатно питање.

Но после губитка насељених области и шумовитих предела, где се могла скривати жива сила и ратна техника, степа не обезбеђује такву врсту заштите. Када се непријатељ поколеба, збуни и деморалише, онда му не дати станка ни починка, гонити га таквом жестином, гонити и сатирати га треба, истицао је у својиом наређењима војвода Мишић. Отуда и појава описаног Т-80 тенка баш сада. Ускоро када изгуби ослонац у на који се дуго ослањао украјински варварски башибозлук растројен и поколебан даће се у невиђено бекство. Но то тек треба искористити и материјализовати, па на стравичном растројству обезглављеног непријатеља, на његовим леђима треба извести виртуозну завршницу специјалне војне операције. Али, варварима не треба сада дозволити да прођу некажњени за тешке злочине које су починили над невиним становништвом у свим регијама источно од Галиције и Ивано-Фрнакова. Треба те зликовце похватати и недозволити им да избегну руку правде.

Ту и видим стратегију врховног командовања руске војске. Брзим оклопним оруђима башибозлук треба претећи и по могућности га заробити у што већем броју. То се могло постићи и са класичним оклопним наоружањем које се до сада налази на располагању руских ратника и бораца у источној Укрјини. Али то једино под условом да се граница помери на линиију реке Дњепар и онда затражи од кијевског режима безусловна капитулација. То је можда и могло бити крајње решење на почетку војне операције. Али мени Т-80 говори да је сада крајњи циљ Галиција. Што значи потпуно ослобођење свих Запорошких Козака и гашење вештачке творевине која се зове Република Украјина.