Комунизам и Девијантност

Дође ми ових дана до руку књига Петра Устиноава "Моја Русија." У њој Устинов, који је Немачко Руског порекла, чија је ноблес фамилија припадала високим слојевима Руске аристократије, је прилично објективно описао преврат у Русији из доба 1917, мада има и неких ствари са којима се не бих сложио.  

У праву је када каже да је сам цар Никола и његови најближи сарадници, за разлику од свог ђеда, био непроцењив и да је он заједно са њима посејао семе из коjeг су настали плодови које су комунисти искористили да направе преврат звани револуција.¹ Насупрот Николи, његов ђед Александар Други је увидео постојање озбиљних претњи аутократској владавини, па је на једноставан начин године 1861, укинуо феудалне односе у аграрној економији.² Било му је кристално јасно да и Романови могу да заврше као Луј Четрнаести, који када су га обавестили да су побуњеници опколили Бастиљу, његов одговор је био: "Ја сам краљ." Не схвативши да и краљ има главу која је са раменима повезана вратом, и да је врат слаба, али витална тачка, коју секира лако пресеца.  Краљу и краљици ће због њиховог сублесастог понашања касније пресудити секира са гиљотине.

Знајући да се то може десити и њему, цар Александар је сазвао сабор руске аристократије, која се чврсто опирала његовом предлогу да се земља великопоседника удели сељацима. Када је аристократија одбила његов предлог, он им је једноставно рекао: „Имали смо до сада две сељачке буне. Ако дође до треће онда нећемо им ми делити имовину која њима припада, него ће је они сами међусобно делити, а ви се запитајте шта ће са нама бити?“ Цар Никола није поседовао виспреност не само ђеда већ и свога оца, па је одбио да абдицира у тренутку повопљних прилика, а када је касније касније пристао на абдикацију у корист свога млађег брата Михаила,³ тада је све било касно. Више из земље није могао изаћи.

Последице Николиног понашања биће катастрофалне. Његово понашање ће омогућити да се власти докопа контравезна фигура Уљанов кога су звали Лењин, иако лењ није био, замислите био је изузетно интилигентан. Па је из тог разлога био упоран у писању и читању. На жалост погрешне литратуре, и аутор фантазије. Чак је био реткост од интелигенције. Они који су га добро познавали износе да је просто имао мемотрију која је све што једном прочита била у стању да упије. Мада је он започео терор, мада је он, а не његов наследник Ђозеф Висарионовича кога су опет звали Стаљин, основао гулаге, али када је опсност запретила да и он може да заврши као цар, коме је и фамилју уништио, спровео је реформе под називом Нова Економска Политика, која је подразумевала да земља поново мора да припада сељацима, а мала привреда да буде приватно власништво.

Устинов тврди, а и други извори то показују, да је пре увођења ових реформи увоз Русије био надмашио извоз за 132%. Нова еономска политика је допринела да после кратог времена, за непуних шест месеци, извоз премаши увоз за 40%. Неколико седмица назад имао сам једну расправу поводом кризе коју су у колективном западу изазвале санкције према Русији. Тада сам рекао: „Очигледно да постоји неспоразум. Економија Русије је један велики точак, који када се покрене он се не зауставља лако.“ Хвала Устинову што ме је потврдио.

Када смо код промоције сексуалне девијантности, иако се за њу зна од памтивека, дозвољавам себи слободу да кажем да је она у форми у којој се данас промовише дете левих струја и њихових идеологија. Сами Карл Маркс и Фридрих Енгелс су били хомосексуалци. Док сам Хитлер је био девијантни сексуални манијак, перверзни дегенерик, садиста и хомосексуалац. Не дозвољавам да Хитлера подмећу као крајњу десницу. Његова партија се звала национал-социјалистичка, и то још радничка, мада каплар Адолф као и Уљанов, са радницима немају никакве везе па наравно Карло и Фридрих такође.  Марксова дела нисам читао, али неоспорно, живео сам у околностима где су се она промовисала. Где, њихове декадентне теорије, третиране су и промовисане као научна истина. Молим вас, прво треба поставити питање шта је и заиста наука? Неоспорно је да се наука заснива на теоријама, то увек, али теорије нису наука док се експериментално, и тамо где је то могуће математички потврде и докажу. Дакле, ми који смо запали под комунистичке тоталитарне диктатуре, и у њима живели, неки као на пример ја кратко, а неки цео живот, смо били нека врста  guinea pig на којима су фанатици без икакве научне подлоге, за Бога како је један шлосер, ратни друг и колега по рангу Адолфа Хитлера, могао бити научник, вршили своје погубне и неуспешне експерименте.

Девијантост у високим круговима, је у историји човечанства позната од раније, далеко пре комунистичког октобарског преврата из 1917. Она у криуговима Ватикана датира још од смог зачетка ове организације. Међу Куборзима из Лондона, нико не зна од када је клица девијантности тамо засејана, али то се све крило јер се девијантност сматрала, као што и јесте, пороком. Међутим први пут када девијантност почиње да се промовише као нормалност, то ће бити убрзо после преврата у Русији, дакле, од момента када лево оријентисане политичке организације које су до тада биле инфериорне и беззначајне приграбе готово неограничену власт у своје руке.

Отац Владимира Уљанова је био професор физике на Универзитету Казан. Треба погледати ову слику продичне куће у којој су се родили и живели Александар и Валадимир Илич. То није кућа већ замак. Њихова је несерећа била у томе што су обојица млади изгубили оца. Није узалуд речено, да када деца изгубе било ког родитеља пре двадесет пет година, то оставља дубоке последице на њима. Но можда би обојица, за Александра се не зна, пошто је над њим извршена смртна казна, али за Владимира се слободно може рећи, да није било девијантних Маркса и Енгелса, он би човечанству, са интелектом који је поседовао дао огроман допринос. Овако све оно у шта је он уложио, завршило је у сметилишту политичке бувље пијаце.

Има оних који би да изједначе Меин Камф са Дас Капиталом, и да на тај начин поистовете комунизам са нацизмом. То није могуће. Мада оба зла јесу слични, ипак Марксизам догматски и демагошки предњачи, он је теорија која даје могућности за празна интелектуална наглабања, онима који спадају у ранг нижих интелектуалаца, доколичара са нижим интелектуалним нивоом. Бруталн по догматским својствима и демагошкoм експлоататорском перфидношћу усмереном против поданства, које покорава на бруталан начин обећавајући лажан напредак, неоствариву једнакост у друштвеном положају, он има својих граница.

На другој странни, мада, исто тако демагошки опасн, нацизам у оправданост свога циља не користи поданике да их експлоатише и терорише, већ странце, проглашавајући свој етос као супериоран, а страни као инфериоран, те тако у свом екстремном брутализму, он не познаје границе. Гулаге, комунистичке концентрационе логоре пунили су сви они који су били поданици којима је своју вољу на силу комунизам наметнуо, па чак су жртве били сами припадници сопствене организације. На другој страни Немци сем ако се нису успротивили вољи „великог“ вође на драстичан начин, они нису протеривани у коцентрационе логоре.

Хитлеров тим од самог почетка до краја остао је непромењен, и из тог тима нико није био нити пак постао невина жртва нацистичког терора. На другој страни сви сарадници Уљанова, осим Скрибина (Вјечеслава Михаиловића презиме није било Молотов већ Скрибин) до 1940 су били почишћени из партије. Неки су завршили у Гулазима, а највећи део њих су осуђени на смрт. Задњи је био најближи сарадник Владимира Уљанова, Лав Бронштајн, боље познат као Лав Троцки (надаље Бронштајн). Због Бронштајна, и онако ментално нестабилан (боловао је од благог облика стечене скизофрније, болести познате као страх од гоњења) Ђозеф Жугажфили, звани Стаљин, у том свом скизофреничном страху да га противници у сарадњи са Бронштајном не свргну с власти, Жугашвили ће побити све „револуционаре“ блиске сараднике Уљанова. Да Жугашвилијева манија кулминира до те мере да на смрт осумљичене, без икаквог доказа осуди, овоме терору је својим такозваним тастаментом, у коме је за наследника предложио Бронштајна, уместо Жугашвилија, сам Уљанов допринео.

Тако су такозвани револуционари постали жртве сопственог система који су сами створили. Најосновији разлог томе јесте управо то да они нису појма имали о руковођењу нити су поседовали било какве организационе способности, те тако нису ни знали у ствари шта је држава. Сам њихов вођа пише тастамент и именује наследника??? Ово Од Уљанова, ко да га наследи, му дође, као да је Русија његова ливада, а не држава. Где су ту били устав и друге институције и правилно устројство државне хијерахије да без икаквих тастамента одреди наслеђе власти у тренутку, ако владар, због изненнадних околности није у стању да настави да руководи земљом. Комунисти, нарочито југо-комунисти су нападали Жугашвилија за наводну издају револуције. Ја овде нигде не налазим Жугашвилијеву кривицу. Лично је сам Уљанов својим тастаментом подметнуо пожар и своје сараднике послао у смрт. Немојте мислити да их жалим. Напротив, заслужна казна их је сустигла.

Ова појава осумњичених и осуђених без доказа, касније неће обићи и многе југо-комунисте, нарочито оне из Црне Горе. Присетимо се Голог Отока. Сложићу се да је теоретски нацизам, а по размерама његов иноватор каплар Адолф био више бруталан него Жугашвили, али како сам напоменуо, не према свом, већ према страном етницитету. Зато кад се пореде комунизам и нацизам они јесу близанци, имају подударности али се доста разликују. Најбоље поређење између ова два тоталитарна зла направио је Ладислав Бевц, рекавши да они имају много сличности, али нису исти већ су више као нека врста рођака.

Када су се комунисти докопали власти они нису имали проблем само на домаћој сцени већ и међународној. Међу свим бољшевицима није било ни једног познаваоца и стручњака да реши проблем комесаријата за одражавање веза са иностранством (Комесаријат, тако су комунисти у почетку крстили сва државна министарства па и министарство вањских дела). Од некуда Уљанов је познавао од раније извесног Георгија Чичеријана. Чичеријан је био службеник амбасаде Русије у Берлину пре почетка Првог Светског Рата. Тај Чичеријан је био педер. Док је боравио у Берлину потрошио је много новца да би се излечио од девијантности. Како у оно време узрок болести није био познат тако и терапије којима је био подвргнут нису успеле. Уљанов је знао да је Чичеријан био девијантан, али се као оправдања за толеранције према девијантности налазили разни изговори. Јавност је сагла главу.

Данас се човечанство озбиљно суочава са проблемом промовисања девијантности када се подмеће лажно да девијантност није болест. Ако није зашо је онда тако један изразито интелигентан Чичеријан тражио да га лече? За разлику од тада, данас се зна узрок болести, и постоје успешне терапије, чак и лекови који оболелима могу да помогну да постану нормални. Међутим психијатријски оболели болесници могу се лечити само у системима који су нормални и којима руководе норамални, а не како је то случај у наша времена, разни незналице и болесници, клептократи којима ни до чега вредног није стало.

Дакле увођење и промовисање девијантости и свих других ненормалних изопачених порока, у врхове владајућих структура, започет је моментом победе екстремних левичарских покрета. Сексуално девијантне особе нису никакв понос или вредност било којег друштва, то су непродуктривни имбецили, другим речима паразити, који немају осећај за нормалан живот. Њих треба потискивати свугде и на сваком месту где такви покушавају да воде главну реч, нарочито из јавног живота. Међутим проблем је у томе, што лево оријентисане политичке организације због својих настраних идеолошких схватања и безвредних платформи не поседују углед и подршку, ширих маса. Нормално јавно мнење их осуђује. Они не подржавају девијантност зато што је сматрају нормалном. Они девијантност подржавају ради придобијања гласова девијантних, надајући се, да се девијантност неће пренети лако у њихову средину.

Тако су они мислили да се дрога неће уселити у њихове редове. Међутим препродавцима дроге није интересантна сиротиња са улице.

Колико је девијантност опасна говори ми и догађај који сам ових дана сасвим случајно открио, који је задесио једну предивну особу коју сам обожавао у својој младости, са којом сам у доба мог живота у Београду био у лепим пријатељским односима. Близак сродник њеног мужа, који је од родбине крио да је девијантан, је сексуално злоупотрбио њеног сина, када је ишао у основну школу. Девијантне особе су сличне особома које болују од нарцисизма. Проблем са оболелима од нарцизма није у томе што су болесни, него зато што не прихватају да јесу. То је исти случај са девијнтнима. Они такође не прихватају да су оболели, а у ствари јесу. Лекари једино могу помоћи онима који прихватају да су оболели. Међутим као и оболели од нарцизма тако и оболели од хомосексуализма, они су јако опасни, нарочито по своје најблискије. У браковима где мушкарац или жена свеједно, када су оболели од нарцизма, они су у стању да своје супружнике и читав пород, па чак и чланове најближе фамилије једноставно униште због своје изопачености. То исто важи и за сексуално изопачене индивидуе. Оне немају осећај за љубав и блиске, нормалне међуљудске односе.

Најгори из средине изопачених су такозвани бисексуалци. Рецимо по свим својим карактеристикама, начину опхођења и понашања, Александар Вучић одаје слику бисексуалца. Узео сам за пример њега, мада има и других далеко „успешнијих“ и познатијих од његаа да су били, или јесу бисексуалци. Један од таквих је био Пјер Елиот Трудо дугогодишњи председник канадске владе или рецимо лорд Моунтбатон сродник владајуће британске фамилије Куборг, кога су убили ирски ратници. Као и хомосексуалци, бисексуалци су истовремено и нарциси. У том смислу бисексуалци су у стању да свог супружника са којим умеју да проведу чак и читав живот начисто урнишу, нарочито психијатријски. Трудо који је иначе у младости био комунистички настројен, док ја мислим да је такав остао до краја живота, је своју жену Маргарет довео до лудила био. Маргарет је у својој младости била жена изузетне природне лепоте. Њој данас  приписују свашта, чак да је оболела од (PD) персоналног поремећаја, што уопште није тачно.  

На крају, да ли се људско друштво данас, у стању у којем је, налази на ивци апокалипсе? Можда не оне описане у Светом писму, или оне коју предвиђају савременици, да апокалипсу може изазвати нуклерани рат. Шта значи промовисање не репродуктивности. Репродуктивност игра најважнију улогу у одржању животне врсте. Јесу ли девијантни и настрани репродуктивни? Није потребна никаква висока школа или ученост да се на ово питање да одговор? А како је одговор да нису, онда како се нешто што је условио природни закон у смислу одржања животне врсте, што делује диаметрално супротно од природно условљених правила, може не само тумачити већ и прихватити нормалним? Као људи не требамо ићи у екстрем, па над настранима спроводити сурове казне. Треба се на њих као на сваког убогог створа сажалити. Треба покушати да им се и помогне. Али им се никако не сме допустити да они који немају осаћај за основне људске норме, воде било какву улогу у друштвеним збивањима, и никако им се не сме дозволити да они који су ненормални своје настраности намећу као нешто нормално. Јер ако се то дозволи, апокалипса гора него нуклеарна катастрофа је неизбежна за људску врсту.

Другим речима, репродуктивност је нормална природна појава и њено основно правило, односно природни закон. Све оно друго што у смислу природних научних схватања, од природних закона одступа, не мкоже се квалификовати као нормална појава. Толико за оне који се позивају на науку да њоме оправдају изопаченост, мада, да их упитате шта је по дефиницији наука, они сами не знају одговор на ово деликатно питање. Не треба да чуди, чак и дедесет пет посто доктора наука у свету, данас, не знају да правилно дефинишу феномен који се зове наука и њене квалитете.

___________ 

Агресивност у промовисању девијантности достигла је ниво кулминације. То не може ићи у недоглед. Те ако се та абнормалност не заустави сада, неминовно ће доћи време да ће нормалнан свет морати да предузме драстичне мере како би себе од наметања једног опасног зла заштитио. Каве ће последице из свега произаћи? То само може да се наслути и предпостави. Јер, преуређивањем пола или како ја то подругљиво називам преправка, на начин како се то тренутно ради се ништа не постиже. Шта то значи наместити да мушкарац има велике груди, нереалан полни орган без материце? Тиме се ништа не решава а нити постиже. Напротив.