Осам Тамбураша
https://www.youtube.com/watch?v=P5MabhvWPzM
Сећам се те вечери, као да је јуче било. Прошла је поноћ,
прохладна јесења, а ми, мој ујак Милош, Снежана Ђуришић и ја, враћамо се из
једног сремског села са концерта. (Ја нисам био учесник концерта већ ме ујак
позва да му правим друштво те вечери). Ујак је био веома нерасположен.
Нерасположење је долазило од једног инцидента који није за њега био везан.
На
трпези је била постављена богата вечера за све позване госте. Када се вечера
заврши, домаћини донеше домаће вино и шљивовицу. Наставило се са пијанком и
причама. Онда домаћин изрази жељу да у његовој кући дует отпева бар једну
песму, но дует се једноставно направи „лудим.“ То не беше драго мом ујаку па он
запева Очи Су Моје Мутне Од Дима. Уз пратњу „хора“ осталих гостију. Сви су
певали осим мене и дуета.
Путеви
су престрвени калдрмом, па се ауто успорено креће. Поноћ одмиче, и зора је ту
близу. Кроз отворен прозор чују се гласови петлова, звонки и јасни, а полумесец
је обасјао околна поља, изгледало је као да са оних недоглдних простора до нас
достиже сјај моноштва бисера, од којих се само понеки одбија о спољашњост
аутомобила, а остали пролазе и путују на исток у бескрај и бесконачност. Ујак
не проговара ни једну реч, седи за управљачем, и наједном притвори прозоре.
Није било потребно да их држи отворене, пошто је и онако напољу било прилично
прохладно.
Ујак
је емотиван, као и сви чланови фамилије моје мајке, укључујући и њу. Ујак је
знао да те емоције потисне у тренутку када је требало да покаже достојанство,
али после завршеног чина, он би се повукао у себе, не коментаришући ни једну
једину реч. Знао сам га одлично, па сам знао и шта крије у мислима. Снежана ме
непрекидно нешто запиткује, а и ја њу, покушавамо да променимо расположење.
Пита ме зашто се не женим и зашто дозвољавам да ми време узалуд пролази. На моје
одговоре она постаје све упорнија. Каже ми да њено искуство говори да је живот
лудост, али да ништа лепше нема него бити мајка или отац. Она је тада била
удата за једног хармоникаша којег сам упамтио као Слобу. Не знам да ли је остала до краја са њим? Имала је млађу сестру, коју нисам познавао, можда је
она размишљала нешто друго, али ја сам се трудио да будем инфериоран.
Питала
је зашто се нисам укључио у „хор“ и чудила
се на мој одговор, да сви немамо исти таленат. Природни су закони предодредили
да неки од нас нису слухисти. Кажем јој: “Можда је и то добро, док други певају
ја се веселим и уживам.“
Ближимо
се ауто-путу а ујак и даље ни једну реч да проговори. На једаан мој необичан
коментар ујак запева. Снежана и ја постали смо неми. Први пут смо обоје чули Осам Тамбураша. Када
ујак заврши, ми му доделисмо аплауз. После су неколико пута он и Снежана
поновили песму а ја сам по обичају уживао.
Улазимо
у Земун и ујак испред Снежанине куће заустави кола, она изађе и оде, ми
настависмо ка Београду. Да ли је те вечери настала композиција на стихове
Бранка Соћа или је раније од неког композитора ујак преузео ноте а тада их
само интерпретирао ја то у овом часу не знам. На растанку питао ме је само да ли мислим да
оно што сам чуо може да се снима. После две или три седмице проба са оркестром Јанике Балаша настала је
плоча. И прича која ће настати касније улази у будућност и наставити у вечност.
Три
или четири године касније, ујак уђе код мене у канцеларију на Новом Београду, и
пожали ми се да је Звонко Богдан направио плагијат од песме, и да ли ја мислим
да ли је паметно да се са њим суди. Мој је одговор био да ја нисам правни експерт
и да би му било најбоље да о свему упита страијег брата, мог такође омиљеног
ујака Радула, ујку Лалета, за савет, пошто он ради у РТБ па је много боље да се
са њим посаветује, јер, ако ико познаје свет уметника то је он.
Ујак
није тужио Богдана, а ја сам кренуо стазама свога живота. Живот јесте кратак
али је пун узбуђења и изненађења. Драго ми је да је ипак ауторство признато
оном коме припада.
Comments
Post a Comment