Без Руководиоца Нема Извршења Плана

 

Проф. Чворовић је овај чланак пренео одавде https://iskra.co/andricgrad/najava-okruglog-stola-rat-i-civilizacija/?fbclid=IwAR1oiALFQhxmAQueA7-JGL62Laj1B0G6-Ipfhlw42fV5S86SxXJvuCiYKxQ на ФБ. Ја сам онда написао шири коментар 

МM. Бојић

·         Лепо професоре, и да сам којим случајем ближи, да сам у Ариљу или у Ужицу, дошао бих у мој омиљени град на Дрини, који и данас, после толико година не излази из мојих сећања, да ако ништа друго попијем кафу у моменту тако важног догађаја.

Него једно питање за уважени скуп. Ови догађаји у последње време не могу никако да прикрију своје право обележје. Како то да објасним. Моји почетни дани живота у Канади су у неку руку променили моје схватање о политици и опште схватање живота у целости. Тако, једном приликом свратим код једног Жида, који је у центру Торонта има јаку адвокатску канцеларију, која је у оно време запошљавала тридесет адвоката, данас има мого више. Нисам знао да је левичар, па су његова питања мени изгледала чудна. У једном моменту му кажем да ме политика не занима. На шта ће он мени: "Пази добро шта си рекао, и не заборави, ти можеш да се не интерсујеш за политику, али се политика сигурно једног дана може и те како заинтересовати се за тебе." Није требало дуго, па да падне берлински зид, и да започне организована хајка, демонизација и брутална дискриминација српског етноса. Да, Да беше Голдфингер у праву, политика се онда заинтересовала и за мене, па сам почео и ја да се интересујем за политику.

У последње време добијам много позива и порука, који наводе на једну специфичну констатацију, због које се не слажем са професором Чавошким, истовремено ни са другима који тврде тако, да опозиција, усмерена против Вучића користи један немио догађај да уклони један апсолутно компромитован режим. Протести су спонтани, и тачно како ми млади интелектуалци, углавном инжињери кажу, су усмерени против насиља.

Вучић из само њему познатих разлога, који су се сакупили у његовој оболелој глави сазива присилни контра скуп, који ће убрзати његов пад. То је сада неминовност. Мој радни сат је скуп, али сам ипак  јуче одвојио четири сата времена да проведем у разговору са људима који немају намеру да Вучића руше на силу али хоће да се то смешно лице, оболело од нарцизма уклони са политичке сцене.

Они су од мене добили савет да ово није моменат да се режим руши, већ да треба приступити далекорочном планирању, не само да се од Вучића изнуде преки избори, већ да њега и све неспособне потомке комунистичких функционера треба уклонити са политичке сцене и Србији понудити платформу на бази традиционалних начела наших великих политичких умова као што су били Јован Ристић, Гојко Протић, Јован Авакумовић, Љубомир Каљевић, Никола Пашић. Њихово је питање мени гласило: "Ко је данас међу нама Србима једна таква јака политичка личност која би заменила нарцисоидносг Вучића, ко је тај српски Орбан?

Ја сигурно нисам, а и да јесам ја у Србији не живим. Међутим народу од којег сам и на који сам поносан, желим да се уздигне из глиба у који је мимо своје воље запао. Ја чврсто верујем да има таквих, јаких међу нама, који се из мени непознатих разлога држе по страни. Погледајте себе професоре, и људе који долазе у Вишеград 27, маја. Јесте ли ви изнад, или испод Вучићевог нивоа? Па ви дајте одговор ко је заслужан да седне у наследну столицу споменутих генија, који су започели са Београдским пашалуком и створили гигантску државу, коју су шљам и олош уништили? Ана Брнабић ту столицу не заслужује.

На крају, Чемберлен и Черчил су се такорећи клали у скупштини. Но када је у критичном моменту Чемберлен пришао Черчилу, пружио му руку, и упитао га да ли је спреман да подметне леђа и засуче рукаве, ради спасења државе и њених интереса, он му је одговорио: "Господине премијеру мој патриотизам ме наводи, и у свако сам доба спреман да се жртвујем, подметнем леђа и пролијем зној." Остало знамо како је се завршило. Погледајте се у ваша лица и запитајте се сами. Ко је од вас спреман да пролије зној и подметне леђа? Паметни и способни јесте, а јесте ли одважни и спремни? Толико и желим Вам свако добро драга господо.

Зоран Чворовић

М. Бојић Хвала, г. Бојићу, и желим Вам свако добро!

Зоран Чворовић

М. Бојић Уместо одговора један мој став који посредно садржи и одговор на Ваше питање, барем што се мене тиче: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=6199693493448256&id=100002230018536&mibextid=Nif5ozTop of Form

М. Бојић

Зоран Чворовић Хвала и Вама професоре. Међутим гледајући Ваше излагање паде ми нешто важно на памет. Неколико пута као млад констуктор и иноватор направио сам био неколико грешака које су ме коштале прилично.

Немајући довољно искуства у методама производње сматрао сам да је сасвим довољно направити планове, потковане цртежима, предати их у радионицу, и да радионица мора да уради како је унапред предвиђено, онако како сам ја нацтртао и објаснио упоствима за монтажу. Врага, крајњи производи који су радионички радници правили, и оно што сам ја нацртао и замислио био, нису били налик једни другима. Па сам дошао у ситуацију да се све мора рушити и правити наново. По ономе како су нам наши преци говорили када смо у школу полазили. "Пиши бриши и уздиши." Био сам љут и збуњен, па сам сав свој бес искаљивао на руководства радионица, говорећи им да не знају шта раде. Није ништа помагало.

Пожалимм се тако једном Чеху, инжењеру са великом праксом и искуством. Саслуша ме човек, па само што се није, када сам завршио, од смеха заценио. Питам га, "шта се смејеш кога ђавола, мене ово све хоће да обели, а теби то тек тако једноставно и смешно?"

"Па човече, ти хоћеш да изједначиш радионичке раднике са занатском школом са собом. Где си ти чуо да се било какав производ, ма како унапред био идејно, теоретски и плански разрађен, у радионици може направити без руководиоца пројекта?" Са још већим смехом ми одговори.

Видите, да ли у школи нисам био добро обучен, или пак сам, сам тај детаљ изгубио из вида, не бих могао да изнесем прави разлог? Међутим после овог савета од старијег колеге више није било исправљања грешки.

Тако и Ви, да, све што сте изнели је тачно, генијално изложено и јасно представљено, савршен пројекат. Међутим, недостаје нам руководиоц да у "радионици" пројекат спроведе у дело.

________________

Отпад

Сваком теоретичару, политичару, академском грађанину, па и обичном српском човеку из народа, мора коначно да буде јасно, да докле год позиције власти стоје у рукама потомака комунистичких функционера, прогерс се не може не само очекивати већ се не може постићи. Они су опседнути интернационализмом, или како га сада англо-империлисти крсте глобализам, њихова је психа опседнута неделима, а како они то кажу делима Јозефа Броза, једног аустругарског каплара, који се против наше војске, заједно са капларем Адолфом Хитлером у Првом Великом Рату Света борио на страни сила осовине. Броз је чак на Церу, Сувобору и Колубари ратовао, против наше војске, дакле на положајима против јединица, Ужичке Војске и Прве Армије у чијем су саставу били укључени моји ђед и прађед. Броз, како тврде комунисти је наводно био шлосер. Другим речима комунисти су једном шлосеру, у чину каплара, без знања војне доктрине и стратегије окачили везирске (војни чин маршал у турској војсци раван је чину везира) еполете. Тај исти шлосер-везир када се 1941, нашао на састанку са ђенаралом Драгољубом Михаиловићем, према сведочењу Милоша Минића, није знао да чита генерал-штабну карту. Како је он онда знао било шта о војној стратегији и доктрини?

Међутим, потомци комунистичких функционера су до те мере опседнути Брозом сматрајући га да је он нешто као представљао у свету међународне политике. То у опште није тачно, само се ипак мора прихватити, да су му околности у периоду у коме се затекао помогле да се он готово неписмен, обичан уличар, који ни једну реченицу није умео да правилно изговори, дуго одржи на власти. Ја ћу овде да наведем с поносом да је Николу Пашића ценио сваки европски државник онога времена, Карло Шворза га назива генијалним руководиоцем, док га у свом чувеном говору Биће Ово Један Грозан Рат министар иностраних послова, а касније и пртемијер Британије 1915, назива највећим државником Европе. За Броза то нико никада није реко, чак га и сам Винстон Черчил у пролеће 1945, године назива преварантом и московском пијавицом. Черчил је говорничке вештине и државотворност учио од Лојда Џорџа. Нисам нигде прочитао, нити чуо, да је за комунистичког шлосер-маршала неко употребио реч еминенција, а за Јована Ристића су државници Европе његовог времена говорили да је сива еминенција. Ристић, Пашић, Протиоћ, Каљевић, Авакумовић и да не спомињем целу плејаду политичара онога времена, су припадали једној јединственој генерацији која је кернула из Београдског Пашалука да би створили гигантску државу. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је била дело њених највећих умова. Брозова шлосер-СФРЈ је била усмерена првенствено против Срба али ни друга два конститутивна народа Хрвати и Словенци, нису из ње понели много. Разлог за овако поражавајући исход конститутивних народа, састоји се у следећем. Да би Српски етнос ослабили, комунисти су морали да измисле три додатна вештачка етницитета, и да једној мањини из суседне државе поклоне косметску област. Дакле да Србе поново сабију назад у Београдски пашалук који крсте Република Србија.

У свему овоме се јавља једна аномалија, и нека слободно да кажем слуђеност код једног дела данашње српске интелигенције, па катаклизмичну ситуацију у коју је тренутно српски етнос запао везују за краљевину Југославију, и у свему налазе неко мазохистичко задовољаство да све сваљују на плећа њеног последњег суверена, прву жртву нацистичког терора у свету, како га са правом професор Јован Јоветић називаше, мученичког краља Александра, потомка од великог Карађорђија.

И тако, неуралгични учитељ нарцисоидног Александра Вучића и наркомана Вука Драшковића, Војислав Шешељ изнад главе у својој канцеларији држи слику жртве комунисточког терора ђенерала Драже Михаиловића, и док даје интервију у коме мученичког краља назива кретеном, он губи из вида важну чињеницу, а шта би се од Шешеља друго имогло очекивати. Та чињеница је, да је ђенерал Михаиловић, као официр у Првом Великом Рату Света ратовао бранећи част и образ истомимене династије и њеног утемељивача Великог Карађорђија, како га прослављени песник назва прахим оцем Србје, а Наполеон му одаде признање највећег стратега света, да спасе достојанство и слободу своме народу, и на крају зарад те династије и свог народа Дража је на олтар слободе ставио самога себе онога дана када је у Априлу 1941, изјавио: „Не признајем капитулацију!“ Па сада размислимо, ко је у том Шешељевом излагању пред новинарима заиста кретен? У смислу логике један плус два морају бити три, код Шешеља и његових истомишљеника то ненкако није.

На страну то, да ли је краљевина имала могућност да се одржи или не, то је веома шпекулативно питање. Док је, обратимо пажњу на ово, цела њена влада за време окупације од стране нацистичке немачке стигла у Лондон, дотле ни један члан Француске владе после капитулације није видео Лондона, већину њих су зверски уморили нацисти, само је један члан генерал-штаба француске војске после окупације, Чарлс де Гол стигао тамо, и он је после рата успео да обнови државу. Код нас, комунисти су искористили присуство окупатора, чак и његову подршку и помоћ, да изврше насилан преврат и да државу исецкају и испарчају на минорне пашалуке, којим придодају префикс република. Зато, да се краљевина Југославија као република Француска обновила после нацистичке окупације, можда би се и она распала, то нико не зна. Али се за сигурно зна, да би је делили народи који су је стварали. У тој подели српски народ сигурно не би остао само у границама београдског пашалука. То јест не би био враћен назад у исти, одакле је кренуо 1804, године.    

Зато, да би наш народ кренуо напред, он мора да се врати својим традиционалним тековинама и да начисто раскине са комунистичким заостатцима, њиховом болесном идеологијом и да њихове наследнике потисне са држевних функција.

Уместо сопственог закључка кроз ову анегдоту желим да пошаљем једну поруку за једно дубље размишљање.

Фебруар је хладан месец, („још хладније стеже мраз суров зимски господар,“) на свим меридианима, где доминира континентална клима. У Отави фебруарски мраз зна и заиста да буде суров. Данас 29, фебруара 1991 као и сваке друге, прошле и будуће године су Часне Вериге, снег не пада али је сурово хладно, ту негде близу -30°С, дан одмиче већ је подне. Почињемо да се спремао да идемо код једне угледне фамилије индустријалаца на славу. Некако чим прође подне звони телефон. Подижем слушалицу и са друге стране чујем глас попа Василија Томића из Торонта, како га својевремено војвода Момчило (Ђујић) назва шупљоглави поп. Попова жена је пореклом из неке комунистичке фамилије из, или околине Чачка.

Исприча ми поп да му као наводно досађује некакав Швеђанин који живи у Отави и који га напада за српски нацизам. Омаловажава нашу историју и прошлост, и тај Швеђанин тврди да ми Срби ширимо лажи о нашој прошлости и страшно смо један бесмислен народ, јер, то што ми тврдимо о нама су велике лажи и пропаганда. Поп ми каже да га је он упутио и снабдео са адресом индустријалца који слави данашњу славу, па ме моли да ја данас, или вечерас, када тај Швеђанин пристигне, узмем ствар у своје руке и да му објасним истину, јер, вели поп изгледа да је то нека добронамерна душа али да је подлегао искушењима пропаганде коју је о нама тада ширила штампа у западном свету.

Обећам попу да ћу се потрудити, не упитавши га, па зар он један српски свештеник, десна рука ондашњег, опет како војвода Ђујић рече, настраног епископа канадског, није у стању да, он уместо мене објасни том „заведеном“ несретнику нашу прошлост, историју и обичаје.

Негде око четири сата присдигох са целом фамилијом код славара. Не беше још нико пристигао, по обичају људи касне. Ја сам некако увек поштовао, и дан данас то радим, на првом месту своје, па и време других, нарочито када сам позван у госте. Домаћини нас лепо прихватише и послужише нас обичајно, славским житом и прекадњом. Тек можда након пола сата појави се следећи гост а онда почеше да пристижу и други.

Дође време за сервирање вечере, и гости се окупише око стола. Славари су имали лепу велику кућу, што и доликује особома таквог нивоа, њихова гостинска соба је је била велика, а трпезаријски астал је се простирао дуж целе собе, за који је комотно могло да седне педест гостију. Гатово су сва места од зачеља на даље према западу била попуњена, осим што су две или три столице биле празне. Домаћин упали свећу, покропи икону и очита молитву Господњу, па крену здравица. Онако по нашем обичају узвратих домачћину да му желим да слави много љета и година, да увек слави са добрим и ваљаним гостима, и да му Бог подари да има кога призвати, да увек може славити са добрим, и да увек славу имао славити с ким и са чим. При крају здравице, обратих се наследнику индиректно, рекавши да је кућа велика и да је за сада како је то Бог одредио пуна, али да не би било добро да се наследство не увећа. Јер, не дај Боже да до тога не дође онда би кућа изгледала празна и тужна.

Сазнадох пре неки дан да је се наследство готово утростручило, и да је кућа, како први наследник у шали рече постала помало тесна, и да пошто му је отац се представио у Господу, да само један кутак за сада одише празнином. За мало да ми сузе пођу на очи.

Заврши се вечера, неки већ устају иза стола, кад оно тек тада, још једном, зазвони звоно са врата, и када домаћин отвори врата ето га тај попа Василија „мучитељ“ али он није сам већ са собом води привезак. Ја не бејах још устао иза стола, са неким сам био зашао у разговор. За столом су били још неки гости, а моја суперуга је разговарала са једном њеном пријатељицом вирусологом, која онда беше научни сарадник националног института за истзраживање и раззвој. Домаћини необичне госте послужише, како је то ред са славским житом и прекадњом, после чега они посадише за астал.

Ода нам се представише, на жалост ја сам им имена заборавио, нарочито ономе Швеђанину, а она мислим да рече да се зове Весна. Нисам сигуран. И тако док они вечерају започе диалог. Осим мене и Дивне, остали нису знали о коме је реч. Зато препуштам да неко други им постави питање како би се попов „мучитељ“ отворио. Одмах чим смо започели, није ми било тешко да установим да се ту не ради о неком озбиљном, интелектуално јаком и образованом пару, поготову што се мушке стране тиче. Те зато ту, мислим се у себи, нема штофа од кога би се нешто могло искројити, па престадох да се трудим да нешто таквима доказујем. Међутим моја супруга и њена пријатељица не попуштају, и ситуација почиње да се заоштрава. Видим да може да дође и до усијања. Почињу и гласови да се уздижу, па се појединци од оних који беху напустили трпезу почеше враћати назад. Реших се, да се поново умешам и упуим питање првезку „мчитељевом:“ „Ти, рече ли оно да се зовеш Весна, ко си ти и одакле си?“ Мислећи ваљде да ће да разводњи и разблажи атмосферу она узврати.

- Да вам најбоље објасним - ја сам, мислим да је рекла унука, углавном близак род - доктора Драгише Мишовића.

- Па кога ти врага онда тражиш овде, а то да си се са оваквом протувом свезала ме не чуди, од потомака таквих какав је био Мишовић. Онда крену још већа паљба, па се домаћин умеша и најури их из куће.

Почињем да сабирам у глави. Попова жена из Чачка или околине, из комунистичке фамилије, ова из отроване комунистичке фамилије, па мене је поп слагао. Добро није то било први пут да поп Томић лаже. Касније ће се показати да је он патолошки лажов.

Прошле су године, многе ствари падају у заборав. Овај догађај некако ми није потпуно избледео из сећања. Три године касније, моја породица и ја смо напустили Отаву. Демонизација и дискриминација српског етноса је добила још веће размере. Пиратски глобалистички гангстераај са британских острва, предвођен национал-шовинистима из Мочваре крај реке Потомак ће искористити вакум који је креирао Михаило Горбачев, добровољном абдикацијом једне супер силе. Варварске национал-шовинистичке хорде ће почети да спроводе казнену експедицију над једним народом који је пружио снажан отпор не само нацизму, већ и комунизму у време Великог Светског Рата. 

Требало је сада искористити моменат, и тај народ казнити. Сасвим је нормално да ми Срби без озбиљније подршке са стране, нисмо били овог пута у могућности да тој повампиреној варварској банди пружимо нарочити снажан отпор и да јој се адекватно супротставимо. Та варварска клика је кренула у озбиљан поход, и што је у оно време изгледало чудно, а сада постаје јасно да одбрани границе које су насилно наметнуте Србима од стрене једног Аустро-Угарског каплара уз помоћ некаквог надреалистичког наводног сликара и странца Пијаде уз свестрану подршку, њихових сарадника од којих је један био и споменути лекар Мишовић.

Нисам се изненадио када сам касније чуо да је његова унука, или шта ли већ, заједно са својим привеском, поповим „мучитељем“ прославила дан, када су хорде са запада кренуле у мисију  да руше, па готово и да затру српски етнос, под изговорима, који везе са памећу нису имали. Тај дан славе у Београду и данас потомци, не само Мишевића, већ Ђинђића потомак Зоран, у својству председника владе модрног београдског пашалука, је причао да се он, удружен са западом, бори против српског империјализма који Срби спроводе над Црногорцима. Будући да су прави Црногорци прави Срби,онда по Ђинђићу би испало да су Срби чак и самоимперијалисти.(сиц) Славили су га и Тадићи, па онда Ђиласи, а ево и Вучићи. Ови последњи, не баш јавно, али варате се да га у себи не славе тајно. Без тог бомбардовања, без подшке пиратских Англосаксонских варвара, како би они другачије из брлога изашли на површину, и како би они били колонијални вазали у модерном Београдском пашалуку, који су комунисти створоли, прогласили републиком, ма шта то република по њима значило, и тај пашалук заједно са њиховим потомцима предали Англо-пиратима, такорећи на тањиру?