Лојалисти

 Хвала Господине Мишо,

Нисам познавао тог честитог чоивека. А и како бих? Делиле су нас раздаљине несагледивих размера. Да сам живот провео у Београду, можда би се и срели, јер познавати добре људе је велика духовна храна. Они никоме зло не мисле. Ваши ме чланци, не увек, али често асоцирају на нешто, на неке догодовштине некад из прошлости а некад из садашњости.

Било је то давно. Мој комшија и ја смо ишли заједно у исту школу, он беше старији од мене две године, ја сам одударао у успеху од њега, али без обзира имао сам респекта према њему као старијем другу. Наша школа беше од кућа удаљена у једном правцу готових 3.5 километра. До школе се ишло пешке скоро више од пола сата. Били су то незаборавни дани. Он је од Каљевића, и мој цео засеок сви су се презивали Каљевићи, осим моје фамилије. Иако смо бројивши од мене и мојих браће и сестре били четири генерације удаљени, сви смо ми знали да се наше чукун ђеда отац презивао такође Каљевић. И да се родоначелник свих Каљевића овде уназад скоро три века доселио из неког места испод Дурмитора, из старе Херцеговине, тако се говорило.

Будући да смо ми Бојићи били најимућнији у засеоку а богами и у селу, то нам није давало за право да друге око нас не поштујемо и понижавамо. Зато се нисмо ми Бојићи раздвајали и одвајали од друге деце из засеока, већ се сви искупимо у две до три групе па онда тако изутра одлазимо у школу заједно. Често смо се сви назад враћали такође заједно. Ту сам ја некако одударао. Може се рећи да сам од малена донекле бвио ексцентичан, што ми неки и данас приговарају да јесам. После школе многима се није журило кући, па би они заостајали играјући се разних игра. Родитељи, нарочито моји, знали су тачно када се којег дана завршава настава у школи, и нису били вољни да толеришу више од дсеет минута кашњења из школе, па су за сваког преступника биле одрећене мандаторне родитељске казне. Биле су то, када су моји родитељи у питању изузетно строге казне. Зато сам се ја увек издвајао из групе у повратку, журећи кући не само да добро урадим домаћи задатак, него још на капији, обично би ме чекала мајка, која би из ђачке торбе извадила храну, ако је заостајала, и ја бих је одмах поново окачио преко рамена. Онда би ми мајка дала комад лепог хлеба испеченог у пећници намазаног кајмаком, и одредила који део стада, ја сам задужен за тај дан да напасам. Некада су то биле овце, а некада говеда, ређе, осим ако није јесен, биле су ђурке, које су се морале чувати у церовом гају да се нажире. Ако бих уграбио неко лепше местио за седење, онда бих извадио свеску, па бих у њој, држећи је у крилу, завршавао свој део домаћег задатка, а некада и цео бих привео крају.

Од малих ногу имао сам изузетно добро памћење, па ми није било потрбно да увек морам из књиге да се мучим и да научин дневна предавања. Памтио сам готово сва предавања у школи онако како би их учитељи изпредавали. Ако нисам морао лекције, које сам добро памтио изучавати из књиге, онда бих се посветио читању литератуире. Увек сам некуда журио да стигнем пре свих осталих, па су тако бајке и приповетке за мене биле литература "нижег" реда. Рано сам, иако сам био доста критикован од учитеља, читао романе. Горски сам Вијенац добрим делом научиуо на памет, када сам завршавао трћи разред, и по несрећи оно што сам онда научио, после када сам зашао у старије годимне се нисам трудио да га потпуно изучим и меморишем до краја. Тако да све оно што ми од њега стоји у меморији данас остало је до тада. Него није у томе ствар.

Мојег комшије два стрица су погинули као партизани. Његов се отац од некуда беше оженио сестром једног доброг, крајње поштеног домаћина, који је из истог села и буидући да је био најстарији од својих браће и сестре, као син честитог домаћина и саборца мог ђеда из два балканска, и трећег првог светског рата, као и мој најстарији стриц придружио је се лојалистичком покрету ђенерала драже Михаиловића. Стриц будући да је био минобацачлија да би сачувао главу, успео је да 1944, као рањеник, кога је у Бањалуци прихватио санитет црвеног крста неким чудом да се пувуче на лечење у Аустрију, где га је прихвартила савезничка мисија, излечила га од ране коју је био задобио у борби са усташама, а после лечење из Аустрије су га пребацили у Канаду, одакле се први пут 1948, јавио поштом да је жив. Ујак од комшје покојни Радиша, нека му је вечна памјат, није успео да се повуче на савезничку територију, крио је се годину или две дана, док комунисти нису издали декларацију да ће онима "издајницима" који им се предају опростити живот и неће их кажњавати. Али танке су биле речи комунистичке. Радиша се преда, но одмах су му судили и осудили га на три године затвора. Један стриц од мог  комшије је негде 1943, не знам како, и данас ми није јасно, иако су му два страија брата изгинули као комунисти, и због чега, ступио је у редове лојалиста Драже Михаиловића.

 Мене су због моје журбе кући друга деца из засеока доста презирали, наравно њихови би родитељи видели мене да сам пре њих стигао кући, и онда су управо због тога подлезали оштријим казнамa, него што би да се ја нисам пре свих појављивао раније. Једног зимског поподнева, не беше баш тако хладно, када сам се враћао из школе, цела група, било нас је осаморо, две девојчице а остали смо били мушкарци враћали смо се лаганм корацима кући. Предходне вечери у мојој кући се беше сакупило доста света, не само из засеока Каљевића, него и из других делова села. Ми смо такаве скупове у оно време називале прело. Ту беше и стриц  „четник,“ од мог стријег школског друга. Драгиша је те вечери, ушао у полкемику са једном опаком комуњаром из села. Закачили су се око мог стријег стрица, кога сам раније споменуо и који је „четовао“ са Драгишом. Драгиша је том комунцу објаснио да све оно што се о мом стрицу прича није тачно и истинито, и да је он Дула одлично познавао, да су са корпусом Марковића стигли заједно до близине Вишеграда, и да је још док су били на десној обали Дрине срицу Дулету саопштио да ће он одатле да се врати кући, и позвао је и њега да се заједно врате кућама. На шта је стриц Дуле узвартио: „Драгиша ти се можеш вратити кући, а ја морам да гледам да се домогнем или Италије или Аустрије, ти имаш залеђину а ја немам никога, ако се вратим мени глава на раменима неће остати читава.“ Ту су се њих двојица, како је Драгиша испричао, растали и поздравили сузних очију.

Слушајући у школи да су четници били издајниц, иако такорећи дете био сам морам признати све до те вечери доста „хендикепиран.“ Те вечери захваљујући том човеку ја сам први пут схватио да четници, па нека учитељи причају и хвале њиховог шлосера колика им је воља, су лажови, јер, четници нису издајници. Наравно узеће времена да касније изучим и тај део наше српске трагичне историје и да га сагледам реалним очима. И тако док смо ишли кући, деца као деца причали смо разне догодовштине, и ја пошто ми је догађај од предходне ноћи био свеж испричам од речи до речи шта је стриц мог стријег комшије „другара“ из школе рекао, не знајући шта то све може да изазове. Мој се онда комшија окрете према мени па ће сав узрујан: „Шта ти причаш моја кућа није, као твоја, четничка, то ништа није тачно и истина.“ Ја се повукох док ће један други комшија који је од свих нас био најстарији њему: „Можда није, али колико ја знам ујак ти је од капитуилације краљевине Југославије био четник. Изабери на коју ћеш страну.“

Овај догаћај нећу никад заборавити и понећу га у гроб. Данас после свете литургије, приђе ми један пријатељ машински инжењер, дугогодишњи познаник, који је пошто је отишао у пензију купио кућу негде у близини Горњег Милановца и сада највећи део живота проводи тамо. Раније смо нас двојица већином стручне теме расправљали. Данас се десило нешто необично. Његово је питање мени било шта мислим о Космету и кризи око ње. Моја констатација је била: Пријатељу, када је осамдесетих прошлог века књижевник Добрица Ћосоћ био гост Српске Националне Академије у Торонту  био сам позван на ручак где је он био главни гост. Неко га упита зашто је напустио и разишао се са својим идеолошким истомишљеницима? Следио је следећи одговор: „Све је некако ишло, док ми једмог дана Јосип Врховец није рекао. Шта ти хоћеш да ви из београдског пашалука нама наметнете ваше услове.Тада ми је тек постало јасно каквој организацији припадам.“ Мој пријатељ узварати на њему својствен начин: „То што си ми сада испричао само говори колико је тај комунизам био погубан за нас Србе као народ.“ Међутим на велику жалост о нашим лојалистима припадницима Равногорског Покрета и даље квази-теоретичари измишљају и шире лажи.