ОДГОВОР ПРИЈАТЕЉУ ПО ПИТАЊУ МАЈКЕ АНЕ МИХАЉИЦЕ
Када су у питању судство и законодавство, и однос родитеља према деци, поново да те подсетим да су те две фуксе из тог социјалног центра, које се не повињавају одлуци суда, два обична криминалца ма каква да је одлука, и о ма каквом суду да се ради од кога је та одлука донесена, одлука је извршна и њој су стране укључене у спору дужне да се повинују! Зато, ко су оне да узимају закон у своје руке? Ако се не слажу са одлуком суда постоји жалбено веће, па нека се жале.
Краљевина Србија изградила је била солидно законодавство, и у њој су све гране правног система укључујући судство, функционисале на завидном нивоу. То знам из искуства породичне историје. Отац и стриц, моје покојне баке су трагично изгубили животе под крај прве деценије деветнаестог века. Њихов комшија је наоружао најстаријег сина, када је овај тек ступио у пунолество и дао му у задатак да их побије, мислећи на тај начин да ће бити поштеђен судског гоњења и казне. Као саучесник убиства једнако је одговаро и био осуђен на смртну казну као и његов син. То је основ сваког кривичног законика у државама које су правно уређене. Саучесништво у криминалу једнако је самом извршиоцу кривичног дела. Тај догађај ме је подстакао да мало вишем разгрнем по законодавству наших предака. Нисам био изненађан када сам схватио да је Србија онога времена почивала на правном систему као и многе друге Западно-Европске земље. Њено законодавство је било равно са законодавством Француске, а то не треба да чуди пошто је добар део наше интелигенције се у оно време школовао у Француској или француском делу Швајцарске. Никола Пашић је завршио студије у Лузани и од туда је и познавао Др Рудолфа Арцхибалда Рајса.
Међутим, свугде је могуће избећи и изиграти правни систем, нарочито тамо где се сукоб деси између две стране које нису на истој финансијској лествици. У кривичним поступцима, финасијски јака породдица успева да спасе свог члана, који је починио кривично дело. Лично знам случај овде где ја живим, син богатог власника отпада, у припитом, и под утицајем наркотике, стању, изазвао је саобраћајну несрећу и убио је девојку од можда неких двдест две године живота. Ослобођен је било какве казне и даљег кривичног гоњења. То у Јенкинстану и у Канади ништа није необично. У цивилним парницама ситуација је још гора. Никада онај ко је финансијски слабији, у судским поступцима не излази као победник, нити има могућности да извојевује правду у своју корист, ма како он био у праву. Буди сигуран, да ово што сам ти овде споменуо је тако.
Међутим без обзира на могуће аномалије у односу према законодавству, једна заједница ако тежи просперитету и успеху мора обавезно да обрати пажњу на три ствари, образовање, здравство и правни систем и у ове три области мора много да улаже и да их одржава на завидном нивоу. Поремећајима у било којој од ове три области, друштву прети опасност апокалипсе.
Зато, ни један правни поредак, ни у једној средини није идеалан, али када се дође до законодавства оно мора да буде такво да тежи ка идеалности, не осврћући се на могоћности његове злоупотребе. Нешто слично као и у религији. Бог је само идеалан и он је једини делилац задовољавајуће правде. На нама је ако желимо да постојимо и опстанемо, да тежимо да се њему приближимо сасвим свестни да се са њим не можемо изједначити.
После два устанка, и задобијања, прво аутонономног статуса, а онда и независности, због апсолутистичког односа према владању државом од стране Милоша Обреновића а касније и аутократског односа других Обреновића према систему руковођења државом, изградити солидно законодавство у краљевини Србији није био лак и једноставан посао. Тек после убиства последњег Обреновића, српски народ, заједно са својим политичким естаблишментом, онога времена , коме је се дивила Европа, успео је да у држави успостваи цивилизован поредак, заснован на праву и законодавству. "Моји лордови, господин Никола Пашић највећи државник Европе..." Изговорио је ове речи Лојд Џорџ у горњем дому британског парламента септембра 1914, у свом чувеном говору Биће Ово Један Ужасан Рат, који је касније ушао међу првих десет најквалитетнијих реторичких дела у историји реторике.
То законодавство пренето је у краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, каснију Југославију, која је такође била савршено добро уређена правна држава.
После Другог Светског Рата комунисти су настојали да у сваком смислу разграде и урнишу постојање и уређење правне државе, и у томе су увелико успели. За бога, шта то треба да значи када се њихов маршал, који је по занимању био шлосер, а по чину каплар, обраћа јавности и каже: "Судије не смеју да се стриктно држе закона као пијан плота." Зато није никакво чудо, што извесни Селаковић, недавно и не осврћући се на одлуку суда, да се једној угроженој жени и доброј мајци, врате киднапована деца од једне бесправне и разуларене организације, које се зове некакав центар за социјални рад, кроз своју изјаву стаје на страну центра, који не пристаје да се повинује судској одлуци. Другим речима тај Селаковић за кога ми кажу да је некакав министар, ниподаштава судство и правни поредак државе, ако се модерни Београдски Пашалук може назвати државом. Другим речима комунисти су државу схватили као да је то њихова фарма, на којој могу да раде оно што се њима прохте. Њихови потомци, најобичнији ретардери, који данас владају модерним Београдским Пашалуком, који су њихови очеви и мајке створили, назвавши тај пашалук Република Србија, нису ништа бољи шљам од њихових предака. Напротив, још су гори од њих. Случај Ана Михољица је изразит пример и огледало безвалашћа који шљам намеће. Зато, поново се правни поредак мора градити од пода према плафону.
Иако су комунисти запоставили правни поредак и доста га огулили и оголели, одлука првостепеног суда у случају Ане Михољице говори да скелт правног система који су наши предци градили у мукотрпним околностима још нису разорили. Због тога се намеће питање у коме се сегменту правног поретка, огледа то безакоње на које ми ти и други указујете? Онако како ја то видим оно се огледа у најнижој, а не у инстанци самога судства, дакле у агенцијама задуженим за спровођење и успостављање безбедосног пореткапоретка.
Полиција сваке земље је стриктно контролисана од две инстанце: а) од надређеног јој министарства и b) судских власти. После судске одлуке у кривичном поступку, суд даје наређење полицији за хапшење прекршиоца закона, или за наплату казне ако је казна монетраног карактера, треће не постоји. Мандаторне казне у новчаном облику се извршавају присилом на два начина. Или одузимањем имовине, или пак ако особа нема имовинских средстава следи јој затвор у коме мора да одради казну. А затворске такође присилним гоњењем и смештајем у казненопоправне институције.
Овај скандал у Новом Саду никако не може да спадне у ред грађанске парнице. Насилна отимачина деце од родитеља, без судске одлуке је кривично дело, ма ко и под каквим околностима то извео. И овде се деца одузимају од оних родитеља који би их злоупотребљавали. Али то не раде социјални радници, јер, ко су они да узимају закон у своје руке.? То ради полиција по налогу суда. Процес није баш ни једноставан. Треба неко да полицији поднесе кривичну пријаву за злоупотребу деце или пак злоупотребу једног од брачних супружника. То све спада у оквир закона који се зове Domestic law violence. У преводу буквално, Закон за Решавање Проблема Насиља у Домаћинству. Полиција преко просекутора и јавног тужиоца тражи од суда да јој изда налог за интервенцуију. Ако суд установи да се ради о озбиљном кршењу закона, онда суд даје налог да се, ако су деца у питању, деца сместе на сигурно и безбедно место, обично код неког члана блиског фамилији, родитељи, или пак родитељ се смештају у притвор, док се случај не испита. И тек после истраге, психијатријске и психолошке анализе, ако суд нађе за сходно да родитељи нису стабилни и способни да издржавају децу, деца се под евиденцијом остављају блиској родбини, ако је ова нормална и хоће да их прими, или пак се смештају у домове за незбринуту децу. Родитељима се у односу на њихово психијатријско стање одређују затворске казне, или пак санаторијско институционализовање, где се одређеним терапијама покушава наћи решење проблема. Није необично да се после третмана ако се родитељи стабилизују, а то све зависи од психијатријске анализе и процене, да се они врате назад у друштво и да им се деца врате назад.
У истину ти домови су под стриктним надзором државних институција, добро тренираних социјалних радника. Лично познајем једну Хрватицу која ради тај посао. Више пута ми је се пожалила да би јој некада било лакше да није жива, него што мора да очима својим гледа поједине случајеве.
Имај све ово на уму, па се заузми и сам, да се у Србији донесе сличан закон, јер, споменути закон, и овде је новина, и изгласан је у парламенту при крају осамдесетих прошлог века. Да се са децом из Новог Сада, или било где поступало на горе описани начин до овог скандала не би дошло.
Ако мислиш да и овде у правосуђу теку мед и млеко грдно се вараш. Могу ти навести читав низ примера велике неправде нанесене многима. Један адвокат из Јенкинстана написо је цео роман о невино осуђеним жртвама, док је овде у Канади познат случај Давида Милгарда који је невин провео у затвору читавих 22 године за силовање и убиство једне студенткиње факултета за медицинске сестре. Захваљујући само упорности његове мајке, судска одлука је преиначена, а она је несретница провела свих двадесет и две године радећи само да преживи и плаћајући енормне судске трошкове.
Задесио сам се у Отави када је Милгарда, после коначне одлуке врховног суда, који га је ослободио казне, у исти ресторан, где смо били на ручку Дивна и ја, довео његов адвокат да и они ручају заједно. Сели су за суседни сто близу нас. Онда нам је Давид упутио један необичан поглед, који ни данас не заборављам. Нас двоје смо устали и просто се поклонили победницима правде
Све ово у вези Милгарда не би за тебе можда представљало ништа, када не бих истакао следеће: Када се Давидова мајка обратила адвокату којег је просто присилила да се прихвати случаја, он јој је у првој реченици коју јој је упутио рекао следеће: “Жено да ли сте ви нормални, свака судска одлука је извршна и њој се морамо сви покорити, а како ни жалба није уродила плодом, ма колико ваш син био невин, када сте ви чули да је после и једне пресуде која је постала извршна неки случај преиначен?” Међутим, мајка као мајка, мирно је потписала чек за прву уплату, и ставила га на астал заједно са документацијом. И онда без поздрава изашла напоље. После 22 године остварила је свој циљ, и доказала да су сви они, од полиције и тужилаштва, преко судије и пороте, који су јој невиног сина осудили да буде утамничен више од две деценије били најобичнији ретардери. И недавно прочитах у штампи да је доживела да од сина добије двоје унучади. Поред тога њена упорност је допринела да се на федералном нивоу оснује комисија за разматрање случајева, на које падне сумња да је судство осудило невину особу.
Прави убица је накнадно откривен и осуђен. Жалосно је да је полиција за правог убицу сазнала само неких три године после хапшења Милгарда, али је то све скривано од јавности. Милгард је изласком на слободу одлуком суда награђен са $10, милиона за одштету коју је претрпео проузроковану неправдом. Од судских органа, нити од полиције, нико, чак и они који су под притиском полиције сведочили лажно против невине жртве, није кривично гоњен. А када погледаш цифру коју су провинцијске власти морали да исплате жртви произведеној њиховом кривицом, постаће ти, надам се јасно, зашто бирократија не пристаје лако да преиначи одлуке иако су створене на лажима и подметањима. И то се зове правда? И ти си јуче покушао да ме убедиш, да ја верујем искључиво неком бирокртаском органу власти, који ради без икакве контроле и не полаже рачуне никоме? Да ли си ти свестан, колико су организације, као што су ти социјални центри у Србији опасне, и колику штету су у стању да нанесу друштву? Да би ми рано јутрос јавио да је Ана Михољица сасвим нормална мајка. А мајка није обичан контејнер за смеће, која у времену трудноће у својој утроби носи живог створа, који је за њу и она за њега везана законима природе, далеко вишим од нас и свих људских овоземаљских закона, које природа није изградила.
Мајка и дете су везани пупчаном нити, чак и онда када се та нит после рођења прекине. Деца припадају мајци, исто онолико колико она припада њима. То је нераскидива веза, па зато постављам питање када једна жена из псеудо-социјалног центра, створеног од стране потомака безбожника. који су и сами безбожници, долази до њеног закључка да родитељи нису власници деце??? Да ли такав психопата носи сукњу само реда ради, има ли она своје деце, и је ли она икада помислила да буде мајка? Овде се по мени ради о озбиљном психијатријском случају, који што пре треба институционализовати. Пријатељу те центре треба укинути под хитно, и прибећи изградњи солидног правног система који би на стручан начин решавао проблеме угрожених. Не само деце, него и шире. Јер, ако је тачно, како кажеш ти, да има очева који пијанче а кћерке терају да се проституишу, да би им зарадиле паре за пијанчење, онда је то озбиљан проблем, проблем једног болесног друштва које има сасвим болесну власт која није способна да то друштво излечи. Прво треба владајуће кругове који су створили такву атмосверу подвргути озбиљној терапији, па тек онда лечити и само друштво.
Јер, можда теби није пало у очи оно што пада мени. Центри отимају децу родитељима, под изговором да их ови злостављају. После отимачине деце, родитељи остају на слободи, без да одговарају кривично и за злоупотребу и да сносе косеквенце? Како је то могуће? Па могуће је зато што је власт створила систем да омогући беззакоње. Другим речима, власт је криминална. Београдски режим је састављен од ниткова и незналица. Они као рецимо сам Вочић оду у иностранство, наводно да изуче школе, мислиш ли ти да Вочић има неких способности и квалитета, да би се он после учења енглеског у Брајтону, који никада није научио, вратио назад у Београд? Ни случајно. Али он је тамо као и рецимо онај Курјак Јермић нешто начуо о злоупотреби деце, и да се тај пртоблем решава одузимањем деце од родитеља. Али они никада нису проучили под којим условима и како систем функционише. Имај на уму, када би тако, као у модерном Београдском пашалуку се деца киднаповала од родитеља у Јенкинстану и Канади онда 40% градске деце би било отето родитељима. Ти ниси у стању да појмиш каква је раслојеност овдашњег друштва. Сиромаштво није разлог за отимачину деце. Напротив, поступак центра из Новог Сада, који се правда да су деца живела у великом сиромаштву је дискриминаторски. А шта знају деца комуниста шта је дискриминација? "Човекова колиба је његова палата, у њу нема нико право без његове дозволе да улази!" Каже једна често изговарана енглеска пословица.
Што се Цигана тиче, и ти велиш да они намерно рађају "вишак" деце како би их продавали, остави Цигане нека раде Циганска посла. Ми нисмо Цигани.
Comments
Post a Comment