Не Разумем Црногорски

Драгицу сам упознао, тако негде уназад неких двадест и више година. Млада педантна и радна особа. Добаро познаје посао који ради. Наше познанство насатало је због мог сукоба са једним клијентом из САД. Његов технолог је захтевао од мене да заједно са њим учесдтвујем у једном експерименту, који је био непроверен, и који је у склопу целокупног истраживања захтевао да се  поред осталог користе и неке токсичне субстанце.

На моје инсистирање да је то опасно редити, зато што се лако може догодити грешка која би могла да изазове тровање народа, он није обраћао пажњу, био је упоран. У све се то, додатно, умеша и власник винарије, који је инсистирао да ја одустанем од својих противљења. Просто зато што, он зна да то раде и неки његови конкуренти.

Позвао сам локалнну државну институцију која је задужена  за подручну контролу алкохолних пића. Дочекала ме је Драгица, која води порекло из Херцеговине, и одлично говори српски. Наш тада први састанак није трајо дуго. Пажљиво ме је саслушала, и онда ми је рекла да све препустим њој и да ће она послати инспекцију, а када целу ствар изанализира можда ће и она доћи са инспекторем. После посете винарији, ја сам био исплаћен за мој рад и тако се ствар завршила без већих трзавица.

Од тада не баш тако често, изменимо мишљења а понекада када одем у њен регион, видимо се и на кафи. Прошле седмице зазвони телефон, погледам и видим на монитору да је то управо она са друге стране. Подигнем слушалицу и само што смо завршили са поздравом, она започе да ми описује догађај и необичан доживљај који је проистекао из њега тог дана:

- Знаш шта ми се догодило пре можда сат времена? – пита она.

- Не знам, верујем да није нешто озбиљно – одговорих.

 

Ма није, него отишла сам данас да помогмм једној колегиницу у Беринџеру. И тако док нас две разговарамо иза пулта, наилази један мушкарац, својих можда чердесет година. Приђе нама и обраћа се мени:

- Ви мора да разумете Црногорски – пита он на енглеском који сам тешко разумела.

- Не, ја не говорим Црногорски – одговарам.

- Драгица, и не разумете Црноигорски?

- Ја разумем Херцехговачки, али не и Црногорски – одговарам ја њему.

- Па то је вељу једно те исто, шта се правиш луда? – пита он.

- Ја се не правим луда, и ја и даље не разумем Црногорски.

- Не немој да ме зајебаваш, потребна ми је помоћ за ово – на овакав начин прокоментариса он моје речи а онда  показује рефрактометар, оћеш ли да помогнеш?

- Слушај, помоћи ћу ти ако прихватиш да су Херцеговачки и твој Црногорски један језик, а то је Српски – једним повишеним тоном му узвратих.

 

После тога он сави репину, и ја му показах како да рукује са рефрактометром, па се не уздржах: „Битанго једна, сада излази напоље, јер, не могу очима да те гледам. И упамти, ти можеш да мислиш шта хоћеш да си, можеш да мислиш да си коњ, магарац и све друго, али нико ти не даје право да ниподаштаваш и вређаш ничију лингвистичку културу.“ Он тада напусти продавницу, и тек када се приближи вратима, окрете се и повика: „Хвала Вам!“ ја само одмахнух руком.