Слика која је проговорила

Као да још увек осећам шум ветра са Клокоча. Као да се крећем, не са колима било које врсте, не да јашем коња, већ пешке горе уз Моравицу или Велики Рзав.

На једној страни наићи ћу на манастирску клисуру где ће ме као из неког дубоког сна пробудити звук манастирског звона. Само за кратко био сам стешњен између Крша и Гардине, а онда као да се стене извалише из тих масива, и као да их нешто, као нека речна бујица однесе у неповрат. Не видим их више, све се у недоглед размимоишло, нема планина, светлост сунца се иза облака рефлектује са површине Моравице, која је као у неком бисерном сјају опчињена, па од удраца клатна о зидове звона у једном необичном ритму поскакује. Као да је и она уз ове звуке који је буде вековима, научила њену, и само њој разумљиву игру. Сунце већ умива своје лице у бисерном сјају Мораввице.

Ту ћу да станем да само мало предхнем,  а онда ћу да скренем са асвалта, горе оним прашњавим путем, према манастиру који ћу овог пута да заобиђем како бих стигао до извора испод оне букве где се из кланца излази и напушта Стојића поток. Ту сада иако удаљен од моје Гривске и Ариља раздвојен морима, језерима и океанима, седим и размишљам. Размишљам о данима, ох не, већ о деценијама, прошлости иза себе. И ту ево испред мене стоји слика мојих вршњакиња и вршњака. Не стоји она на моме крилу, у мојим рукама. Њу су сунчеви зраци изнели горе у висине у небески простор.

Неке сам потпуно заборавио, а волео бих да се и са њима сретнем овде, да им понудим да пробају ракију, коју сам прошле јесени експериментално правио, од плодова дивље руже, или како ми то звасмо у селу шипурак. Већ су је врхунски дегустатори оценили као најбоља ракија икада. Да изрежем на тањир сир са Златибора, и домаћу пршуту, коју сам некада од висококвалитетног меса са браћом и оцем сам правио. Да не би било неспоразума, волим ја, и овде где сам сад, да направим добру пршуту, у уређају који сам конструисао већ скоро три деценије уназад, и који је далеко бољи од сушаре у селу. Али узалуд  добар чекић, када је легура лоша. „Нема боље сласти, него када ти мајка у качамак стави парче домаћег сира и кајмака, па на то дода  две паприке, такође напуњене сиром. А када тако нешто, мајка из њене ти руке пружи, и њеном  љубављу зачини, већег задовољаства бити не може.“ Записао је Михаило Пупин.

О чему говорим, мајка, као и од многих другиух, мајке, са слике коју посматрам, није, и нису највероватније више живе. Шта да радимо, да их се у сузама присећамо? Наших добрих мајки и очева. Не знам за моје школске другарице и другаре, али за мене важи: Све што у мени ваља од њих сам научио и наследио. А оно што не ваља, то сам од поквареног света покупио. Јел, на жалост нисмо анђели, да јесмо ми би смо од мајки и очева наследство кроз живот носили. А сузе, па не вреди, оне ништа променити неће.

И ту је наравно Нада. Она мирна и достојанствена, увек књизи окренута Нада. Како је све то интересантно. Нада је било моје мајке име, па зато њено име никада нисам заборавио. Ту је са враголастим осмехом, повучена Љиљана. Господствена, дама, каква јој је мајка била. Можда бих и њу заборавио, да једном приликом нисам од Ариља до Београда са њеном мајком у аутобусу путовао. Седели смо једно поред другог, па смо тако и заподенули разговор. Просветни радник, оне класе и оне генерације, умео је да фасцинира млађега својим пуочним излагањима. То је некако и до данас присутно у мени. Распитивао сам се за њену кћерку, коју нисам такорећи годинама видео. Била је изненађена, али је понос на њу одмах изразила. Када сам јој рекао да сам на припрермама пута за Канаду, погледала ме је изненађујуће, тако некако да кажем једним педагошким погледом.  Можда је она тада у мени открила нешто што ја нисам о себи знао. „Такви млади и интелигентни нас напуштају. Па ко ће онда, да вас питам, да нам остане овде.“ Нисам тако тада мислио, а ни данас тако о себи не мислим, али мислим, да је мој одговор био да нисам једини, и да за мојим губитком нико не мора да жали. И заиста како онда, тако, и до данас, Биљану нисам видео после одласка из гимназије. Али остала је у мојим сећањима, као нека лепршава птица, која се за час изгуби са видика.

Нежна и повучена, благог осмеха Зорица. Њу сам последњи пут видео када сам се кроз Ариље шетао са мојом покојном мајком. Зорица нам је долазила у сусрет и само је се поздарвила са мном, настављајући доле низ Ариље. Мајка ме упита, ко је Зорица, и када јој објасних ко је, она рече то је кћерка... Изговорила је пуно име њене мајке, додајући да је Зоричина мајка била њена другарица из детињства. Ја сам се те седмице био вратио из Варшаве, и разочарао сам фамилију када сам им рекао да сам се растао са Дороти. „Е видиш овакву једну као Зорицу, после Дороти, волела бих да ми буде снаја.“ Зарица јој није постала снаја, постала је Дивна. Зорица је лекар а Дивна фармацеут. Као да се нека судбина везала за мене, или можда неко мајчино уклество. Судбина је изгледа хтела да живот проведем са медицинарем. Зато ме Зорица са ове слике подесћа на ону позу нежности, и брижности, какву медицинари у свакој прилици испољавају.

Моја, нови лекар, је млада једна дама, по презимену Шарма. Када ме је недавно примила и после прегледа ми преписала рецепт, ја јој кажем: „Пошаљите то мом фармацеуту директно.“ Она погледа презиме, па ме пита:

- Ко вам је то?

- Моја супруга – одговорих

- Ваша супруга је фармацеут, а шта ви радите? – пита она.

- Ја сам ето иноватор и конструктор, али Вас молим, када са њом разговарате да је не питате како је било живети са једним ексцентриком толике године живота.

- Не, не, нисте ви такви, можда изгледам наивно, али сам добра у процени људи, а колико у суботу свратићу у Јунинон Тен да видим како изгледа опрема, и какво је пиће, које та опрема коју сте ви конструисалипроизводи. Мораћу да га пробам.

На растанку обећах јој флашу вина из Були Хил Вајнери, чији је власник моја дугогодишња пријатељица загорка, Љиљана Тејлор, додајући да она не мора да брине за избор мушкарца. Само њено име Шарма одговара њеном изгледу, па ће се у ред ставити да је освоје.

 

Ето толико је мени остало у сећању другарица, а исто толико другова. Због чега? Па после мог напуштања гимназије, никога осим Воје, Сретена и Драгана Вукотића, за кога чух да се упокојио, нисам срео, ни пре ни после одласка у Канаду. О њима нећу да пишем ништа, остављам да нека од другарица пише. А оне друге другарице, нека ми не замере, што их се не сећам. Сви смо ми били генерација стаситих и лепих и о свакој бих радо нешто написао, међутим живот јесте кратак да се у њему проживи, али дугачак да се све упамти.

 

Ох, ускоро ће подне, па је време ручку. Само бих да попијем још једну чашу воде са извора испод букве. Ова вода још из детињстава ми је остала у сећању. Специфично је освежавајућа, на један свој необичан начин. Да случајно и у њој нема литијума – који, моје драгоцено време ових дана максимално црпи.

 

Зато, знајући шта ће експлоатација јадарита, ако не дај боже заживи, допринети, и каква нам катастрофа иза ње следи, апелујем на моју генерацију, да сви дају свој допринос да се катастрофа предупеди. 

 

О Рзаву, ако још неку годину поживим, писаћу више у књизи Свети Ахилије у Ариљу.