Лајлина Песма

Лајла
 
Јутрос прошетах стазом,
Тамо оном истом
Поред које је Лајла цвеће
Плаве и беле боје брала.
 
Наишао је један дека
Од можда својих седамдесет лета,
Па када Лајла једну стебљику није узбрала
Он стабљику преломи и цео букет
Лајли удели.
 
Мајка је чекала Лајлу на прагу,
Бринула за њену поломљену руку
Али се обрадовала
Када јој је Лајла из друге руке
Букет цвећа дала.
 
„Мама ово ми цвеће поред стазе
Неки непознати деда узбра,
И удели га мени, а ја га ево поклањам теби.“
 
Јутрос је већ увело цвеће
Што га је Лајла брала,
Опет ће она стазом да шеће,
И биће тужна што јој онај дека
Ако наиђе, неће моћи  да узбере цвеће.
 
Али доћи ће пролеће
И опет процевтаће цвеће
Жуто, црвено, плаво и бело,
А дека стари ако и он презими,
Доћи ће да прошета и Лалји цвеће
Поново ће да узбере удели. 

Како је настала Лајла
Јутро је свеже, јесење, лишће опада са грана, кроз дрвеће тих ветар своју песму испреда. Јадан за другим листићи одозго падају и покривају земљу испод сваког дрвета, и тек што се гомила направи, ода је лаган поветарац завитла у круг. Подигне само неколико листића, па их преко чистине гони далко, и они лебде тако док ветар не ослаби, па их пусти да се расути као умирући цветови из воде, зауставе у бескрајним пољима и поново падну доле на стабљике од пожњевеног кукуруза на којима седи понека врана. Настаје тишина. У повратку примичем се једном глечеру. У сусрет ми долазе, човек средњег раста, са једним дечачићем од можда десетак година, и девојчицом од својих рекао бих шест, не више од седам година. Она је сва живахна, трчка поред њих и труди се да их сустиже.

Од детињстава природа са мном има неку чудну повезаност. Увек сам у њој присутан, и њена осећања делим. Односно та природа сама од себе мења моја осећања. Зато су моја осећања кроз  запажања о њој променљива као и она, у сваком годишњем добу. Свако то доба осећам на неки чудан и необичан начин. „Време мења карактер човека.“ Говорио је јадан мој комшија, старац који је учествовао у оба Балкансака и Првом Светском Рату и главу читаву из њих изнео.   
По води су се расуле патке и заостале гуске, оне које не иду доле на југ, већ ту остају да презиме читаву зиму. Тамо погледом према југозападу, појавише се две плаве роде, то су оне које се такође не селе на југ, и оне остају да зимују овде. После краћег осматрања извадих камеру и почињем да снимам околину.

  
Када сам завршио снимање, излазим на стазу. Она тројка која ме је мало час заобишла сада се вратила назад и корачају испред мене на неких десетак метара удаљености. Мушкарци иду напред а девојчица као нека пчела, заостаје поред готово сваког цвета, пажљиво га осмотри, па који може да откине она га узбере и носи са собом. Посматрам то живахно створење сво раздрагано и радознало, онако као када смо и ми у њеном добу били, не размишљајући много, осим како нам се у тим годинама чинило да је цео свет наш и читави векови пред нама. Сустижем је и посматрам. „Па ти си прави природњак.“ Кажем јој ја. Али мораш сада пожурити да стигнеш оца и брата, они изгледа слабо обраћају пажњу на тебе. Ништа ми није одговорила, као да је се мало и уплашила, или постидела, а онда је паралалелно са мном закорачила док пристигосмо ону двојцу испред.
Обраћам се најстарјем у групи:
- Јесу ли ово ваша деца? – питам га ја.
- Јасу – следио је одговор.
- Предивни су, нарочито ваша кћерка, она је заиста љупка и драга. Прави је природњак. И тада се окретох и одломих једну стабљику уцветале биљике, са снимка, којој ни сам не познајем сорту, па је пружих девојчици. Она поче да скакуће од среће. Њен брат објасни да је она и помало несташна па је пала и поломила леву руку, и ја тек тада приметих да јој је лева рука у гипсу.
- Добро, то се дешава у животу и ми сви кроз наше грешке учимо – кажем јој ја и тек тада учим да се се брат зове Јусуф, а отац Ахмет. Јусуф је изванредан, бистар дечак у тим годинама покушава да у својим размишљаима и обраћању се изједначи са старијима. Ретко се у животу сусрећу таква деца. Наш народ би рекао да су они такви од бога дар родитељима. Девојчица сада више није онако брижно стидљива, па једва чека да и она се упозна и каже ми да се зове Лјала. 

Сазнајем такође да су они Плаестинци. Настављамо шетњу и разговор:

- Шта ти Јусуфе планираш да будеш када одрасеш? – питам га ја.
- Исто што и отац – одговара Јусуф.
- А шта је отац?
- Ја сам хемијски инжењер – одговара Ахмед, и док још није изговорио задњу реч, Лјла ускочи у разговор и каже онако умиљато и љупко:
- Ја ћу да будем фармацеут.
- Па видим ја то, чим ти береш и сакупљаш цвеће около, него ти онда мораш да упознаш Дивну – додадох.
- Зашто морам ја да њу упознам? – пита Лајла радознало.
- Па Дивна је фармацеут – следио је мој одговор.
- Како ти онда познајеш ту Дивну? – опет ће Лајла радознало.
- Па Дивна је моја супруга и тако је ја и познајем више од четрдесет година.
- Ја ћу заиста морати да је онда упознам - узвраћа Лајла.

Настављамо да шетамо и разговарамо. Наш разговор се заустави када стигосмо до раскрснице где се једна уска стаза одваја у прво насеље. Они хоће да ту скрену а ја морам да наставим. Мало се са Ахмедом дотакох и рудника у Јадар Долу. Договорисмо се да се видимо на кафи да и о том феномену продискутуијемо, па смо изменили телефонске бројеве, поздрависмо се и они наставише стазом која се на десну страну успиње према њиховом насељу, а ја наставих поред једног потока који туда протиче ка мом насељу.

После неколико дана сретох се са Ахмедом на кафи, и прво што сам га питао је било о Лајли и Јусуфу. Лајли су скинули гипс и сада она може да бере цвеће са обе руке. А онда додаје: „Ви сте необичан човек. Лјала је цвеће које си јој узбрао дала мајци и рекла да је то специјално цвеће за њу, и да хоће да јој га она брижно чува. И она и Јусуф стално те помињу.“

Вадим из ташне Рио Тинтов опис „патента“ и настављамо разговор о јадариту.