Цена којом се плаћа Савезништво са Британском Аристократијом

Добио сам овај снимак од једног младог познаника из Галиције коме сам саветовао да још на почетку рата, док је то било могуће, побегне у Мађарску и склони се код заједничког Пријатеља. Није ме послушао, а рат га је коштао да остане вечити инвалид. Мобилисан је, послат на фронт и тамо је изгубио ногу.

У мом предходном чланку дотакао сам се пуча који је извела група британских шпијуна у Београду на челу са генералом Душаном Симовићем, ондашњим командантом ратног ваздухопловсва краљевине Југославије. Може се рећи да су вероватно намере пучиста и биле добре, али резултат!? Резултат је би сличан овоме који посматрамо на снимку који сам приложио уз овај текст.

У оба случаја виде се отисци прстију британске аристократије, која је, поготову у модерно време, велики канцер света. Можда наши предци, да су потисли ентузијазам и емоције, па избегли оно што је пред њих једним перфидним речником врхунског стила посатвио Винстон Чурчхил, наш народ не би у том рату страдао како је страдао. Пуч је се могао одложити за годину или две, за то време стасао би у пунолество и краљ Петар, па му зато једном балавцу није било потребно пре времена набијати круну на главу.

А британска аристократија? Она увек ради и служи се једном простом стратегијом. Наћи лакомислене и недорасле чина, у једној средини, не бирајући средства прогурати на позиције утицаја, онда их искористити за сопствени циљ, и када се укаже прилика, и ако се ситуација промени, те лакомислене, по обичају готово и увек издајнике, пустити под лед. Шта то значи, да је се тај сам Симовић који нас је гурнуо у сукоб са далеко надмоћнијим Малигним Ханима, како их Чурчхил у писму, које сам приложио у предходном осврту, назива. Шта то значи када се тај исти Симовић 1945, враћа у Београд? Да је се било који други члан избегличке владе као и сам краљ вратио, као он, такав би без суда био скраћен за главу од стране комуниста. Симовић је користећи енормну пензију коју му је доделила британска аристократија провео комотно, углавном скривен у сенци, у Београду, где је преживео преостали део свог живота. Толико о њему као човеку, и његовом родољубљу, који је се клео краљу, и отаџбини на верност и очување.

А то како су се према нашем народу ти исти аристократи којима су пучисти подлегли понели? Можда је излишно о свему говорити. Довољно је рећи да су највећим делом рата финасирали највећег непријатеља српског народа комунисте, вероватно зато да нас што више побију и обезглаве.

Оно што су нам марта 27-ог пучисти приредили у дослуху са Вилијам Леонардом Спенсером Чурчхилом, се не разликује много од онога што је уназад три године једно страшило, толико ружно, које још ни један карикатуриста у свету није у стању да одслика, званим Борис приредио са нацистима из Галиције. Може се рећи да се готово оба догађаја подударају.

Срби априори анти-нацисти, понесени и занесени успесима из прдходних ослободилачких ратова, нарочито успехом из периода Првог Светског Рата су тог 27, марта због тог заноса превидели једну важну чињеницу. Мада доста исцрпљени у предходна два Балканска рата, због глупог атентата у Сарајеву, коју је глупост ондашња влада Србије оштро осудила, у рату који им је био наметнут, су уз огромне губитке извојевали коначну победу. Али тада смо у залеђини имали два јака и лојална савезника Русију и Француску. И што је најважније имали смо изванредно школовано, и добро организовано војно командовање. Наш генерал-штаб онога времена, по искуству, школству и високој спреми је предњачио над свим штабовима ове врсте у свету. Такав штаб ми нисмо имали у време избијања Другог Светског рата. Наш најпоузданији савезник Француска је, годину дана пре 27, марта 1941, била престала да постоји. (Ако се жели знати срж нашег пријатељства са Француском, обавезно читати мемоаре војводе Живојина Мишића и Чарлса де Гола).

Наш командант ратног ваздухопловстава генерал Душан Симовић, када је се одлучио на државни удар, није имао готово никакв поуздан ратни план пред собом. И данас мало знамо ко је у време пуча био начелник нашег грнреал-штаба? Једно знам из приче Николе Пашића, унука председника наше владе из периода Балканских и Првог Светског рата, да је од неколико нижих официра који су се затекли у генерал-штабу из тог периода пре удара, он сазнао, да је сам принц Павле од генерал-штаба тражио да му се писмено достави, ратни план и процена колико би наша војска дуго обстала у сукобу са силама осовине? Одговор је био између дванаест до петнаест дана. Принц није био не само наијван, већ је он био високо образован човек. Зато се није повиновао високом ризику, и зато је и утицао на политичаре да покушају некако да одржавањем статуса кво одврате Немачку од могућег напада на Југославију. Говори је: „Знам одлично Енглезе, ја сам им и пријатељ, али када се рат заврши, и ми не будемо имали нашу војску да са њом поткујемо наше интересе отиснуће нас под лед.“ На жалост историја говори у принчеву корист.

Потписивање споразума са Немачком од стране ондашњег министра спољних послова Цинцар-Марковића и председника владе Драгише Цветковића, јесте изазвало немире и пометњу у великом делу народних маса. То расположење није требало искористити да се безглавo уђе у сукоб са једним идеолошки-геноцидно настројеним фанатиком, који је за свега шест недеља сломио једну далеко опремљенију и боље наоружану Француску.

Па и када је се одлучио на државни удар, Симовић је треабао дубоко и стратешки да размишља. На првом месту, да онога момента када је пучистичка влада поништила споразум који су потписали Цветоковић и Цинцар-Марковић, да ће то изазвати бес код Хитлера и да ће он кренути осветнички на наш народ. А не да се онако сублесасто понаша, када га Бора Мирковић пита: „Шта си урадио на реорганизацији војске и какв ти је ратни план?“ Он му одговара да ништа није преузео јер је убеђен да Немци немају, ни повод, нити разлог да нас нападну. Као да су и раније нацисти тражили разлоге и поводе за напад? Како је смео да игнорише упозорење Чурчхилово да он зна преко обавештајних канала да Малигни Хани спремају напад.¹ И даје му инстркуције шта по његов мишљењу је најбоље да уради.

Мада ја не волим тумачење историје са „да није било шта би било“ па ипак хајде да се мало померимо напред. Краљ Петар је био малолетан. До његовог ступања у пунолество преостало је било нешто мање од две године. Чему је онда била потреба да се уклони намесништво принца Павла превремено? Да се сачекало да мналолетни принц ступи у пунолество, намесништво би по сили закона било угашено. Морали би се расписати избори за нови састав скупштине, пошто је тако нешто тада и влади Цветковић-Мачек истицао мандат. Нови мандатор је онда могао да поништи уговор, са тројним савезом. Тада би још мање Малигни Хани имали разлога да уђу у рат са краљевином Југославијом, мада не зато што је дошло до раскида уговора, него зато што су они 1943, почели да трпе пораз за поразом и да губе рат.

Питаће се неко, шта је у ствари смисао овога излагања. Смисао је тај да смо ми Срби због мартовских догађаја захваљујући једној неодлучној и мање-више неодговорној групи људи, слично данас нацистима из Галиције и Иванофранкова, постали прокси агент Британске Аристократије, за коју сам рекао да је она канцер света. Као што су нацисти из Галиције гурнули народ из Запорожја (Украјину, која у историји никада није постојала, су тек 1917, формирали комунисти)² под утицајем англосаксонске аристократије, као једног прокси агента модерног времена у рат да гине за интересе те аристократије, из приложеног снимка се види колико Запорожје кошта тај рат, тако је та група пучиста наш народ гурнула и готово индентичан рат са Малигним Ханима, ради интереса британске аристократије. У том рату Британија је изгубила свега нешто мало више од 300,000 становника, а наше жрве су биле скоро два милиона. Те жртве су покопане у масовне гробнице од Краљева, преко Шумарица до Зиданог Моста у Словенији. Зато и нисмо у стању да направимо снимке, као што је то неко урадио у Лавовској и Харковској области, јер појединачни гробови не постоје. Колико има гробова у гробљу са приложеног снимака? Умерене процене кажу до 600 хиљада, међутим неки мало више упућени ми истичу цифру преко једног милиона. У Запорожју постоје четири овакве гробнице. И то је дакле цена савезништва украјинских нациста са британском аристократијом. Наша цена није била ништа мања. Првих ми није жао, али ми је сигурно жао сопственог народа зато што је наивно страдао.

Британска аристократија је зарад сопственог интереса Србима за услугу окренула леђа, и још је како би споменуто наоружала и финасирала нашег највећег непријатеља, такође шовинистичког фанатика, интернационални комунизам, да искористи окупацију, и да ојача до те мере и да изврши преврат, да нас после Немачке окупације сада он окупира, и да продужи нацистичку геноцидну политику деценијама иза капитулације државе Малигних Хана.

Плодове семена које је посејао 27, март 1941, и данас жањемо. Да поновим по ко зна који пут, Милован Ђилас у уводу у последњу своју књигу пише: „Било је то у пролеђе 1946, када смо се у Београду састали ми сви до једног бивши робијаши.“ Ти бивши робијаши захваљујући двадест-седмо мартовском догађају су Србима наметнули модерни београдски пашалук који су крстили некаква република, ма шта то по њима значило. Данас тим пашалуком владају потомци тих робијаша које је Ђилас описао. Где је више крај патњама, једног витешког народа?

Јанко Бојић

____________

¹Чурчхил је посредством енигме имао исцрпне податке шта намеравју Малигни Хани

²Ото Кан: Историја Хабсбуршке Монархије