Roj

Uskoro će miris behara prestati. Pčele će se preseliti sa drveća u cvetne bašte, na travnate livade i pašnjake. A krajem maja počinje njihov uobičajeni proces razmnožavanja, koji se zove rojenje.

 

Postojeća matica će položiti nekoliko jaja u naročito pripremljene ćelije saća, za rađenje novih matica. Posle kada nova matica zaživi onda i ona započinje sa rađanjem svojih radilica. Kada košnica postane "tesna", stara matica sakuplja i brine o njenom porodu, pa ga vodi sa sobom, a one pčele, koje je nova matica zajedno sa njom proizvela, ostaju u košnici.

To je jedan izuzetno zanimljiv proces. Kao i sve ostalo vezano za ovu porodicu. Pčele okupljene oko stare matice smanjuju joj dodavanje hrane kako bi ona olakšala, da bi mogla da leti. Ako u košnici ima više od dve matice, onda pčele procenjuju koje su od ovih novonastalih matica lošije, pa im ne donose hranu, i na taj način ih prinude da napuste košnicu. Još niko nije ustanovio šta se dešava sa maticama koje napuste košnicu? Postoji verovanje da lutaju u prirodi dok ne uginu, ali to još niko nije dokazao, pošto u prirodi one uvek mogu podleći oplođenju, od strane trutova koje pčele redovno izgone iz košnice, pa bi tako i izolovane matice mogle da proizvedu dovoljan broj radilica i osnuju novu zadrugu. 
Gotovo, ali ne uvek, pre rojenja, izviđači odlaze da pronađu novo mesto za boravak. Obično je to šuplje drvo, ali takođe to mogu biti mala udubljenja u steni, ili ispod neke nadstrešnice od kuća, ili objekata koje je stvorila ljudska vrsta. 

Novi stan mora biti higijenski pripremljen, potpuno očišćen od naslaga truleži ili drugih primesa koje izazivaju zagađenje. Kada je u pitanju šuplje drvo, one njega najviše vole. U detinjstvu nikada nisam pronašao roj u hrastu, ili neke druge biljke koje su bogate taninima. Najviše vole javor, čak i kada je na velikoj udaljenosti od košnice. Bukova stabla su takođe jedan od njihovih izbora za stanovanje. Ne često, ali se mogu naći u jabukama. Ako postoje stare kruške koje su šuplje, to bi takođe bio odličan izbor za njih. Roj koji napusti košnicu, ako već nije unapred našao novo mesto stanovanja, se sakupi na grani od nekog od obližnjeg drveta, pa onda šalje nekoliko grupa izviđača da traže prebivalište. Pčele će odabrati novo prebivalište tako što izviđačke grupe koncezusom se odluče za ono koje je najbolje.
 
Ako je novo prebivalište spremno pre nego roj napusti košnicu, pčele se nigde neće zaustaviti, već iz košnice lete pravo u njega. U tim okolnostima, veoma ih je teško sprečiti da ne pobegnu. Jedna uspešna tehnika je bacanje sitnog peska iznad njih, kako bi stekle utisak da počinje da pada kiša, a pošto ne dozvoljavaju da matica bude izložena nevremenu, ona tada prvo bira povoljnu granu na stablima drveća, obično na dnu ispod krošnje drveća, gde lišće ne dozvoljava da kapljice vode teku na roj. Uz maticu se okupi ceo roj.

Ako novo prebivalište nije spremno, znaju da se okupe na najbližem drvetu, ali tako da matica bude potpuno unutar roja, okružena radilicama, kako bi bila bezbedna i očuvana. Onda odlazi izvidnica da pronađe prebivalište. Kada je prebivalište pronađeno, tek onda, grupa koja priprema unutrašnjost novog boravišta odlazi da ga uredi. Kada se ova grupa vrati, izviđači daju znak da je sve spremno i roj kreće za njima. Sve dok se novo boravište ne pronađe, izvidnica odlazi svakog dana u izviđanje. Verovali ili ne, ponekad to može da traje dva, pa i više dana.

Ako je novo boravište pronađeno, roj se dugo ne zadržava na drvetu, pčele bi tada za skoro sat vremena mogle da se presele u njega.

  
Radi sakupljanja, pčelari stavljaju novu košnicu ispod roja, predhodno posipaju je rastvorenim šećerom ili medom u vodi, a onda ako je grana slabija, jednostavno je protresu dok prvi deo roja ne padne u košnicu. Zatim preostali deo zajedno sa maticom silazi i ide za njima. Ako je grana stabilnija, pčelari znaju da je odseku, pa granu stave preko košnice i u nju istresu roj. Roj se najbolje može namamiti u košnicu tako što se ona premaže feromenom koji u radilicama luči Nesonova žlezda. Feromen je substanca koju pčele sadrže u žlezdi koja je locirana u abdominalnom delu njihovom. On im služi za orijentaciju, njime one obeležavaju mesta sa kojih sakupljaju hranu, a izvidnica sa njim obeležava novo prebivalište. Feromen sadrži, geraniol, jedna od komponenti biljke matičnjak,  neroličnu kiselinu, zajedno sa citronelom koji se nalaze u eteričnim uljima, kao što su ulje od hmelja, limunske trave, i drugih biljaka koje pripadaju njihovoj familiji.

  
Unutrašnjost rezidencije uvek mora biti sanitizovana, gotovo sterilna. Za tu svrhu pčele sakupljaju populin sa pupoljaka i kore pojedinih vrsta drveća: topole, kleke, čak i jasike, zatim sa cvetova od biljaka koje pripadaju familiji apiales kao što su to mrkva ili peršun. U neotropskoim područjima pčele sakupljaju propolis sa pojedinih biljaka iz familije clausiaceae i euphorbiaceae . Populin je glukosalicilat, (glukocid) vrsta smole kojom pomenute biljke štite svoje pupoljke od mikroorganizama, bakterija i virusa. Ovaj glukosalicilat se u rečniku pčelara naziva propolis. Propolis je starogrčki termin i znači zaštita. Pored populina, propolis u neznatim količinama sadrži još nekoliko substanci koje nisu tema ovog izlaganja, pa se na njima nećemo zadržavati.

Način na koji pčele sakupljaju propulin je jednostavno neshvatljiv, on je izraz vrhunskog majstorstva. Populin nije lako rastvorljiva supstanca. Ne rastvara se u vodi ili drugim jakim polarnim rastvaračima, sa izuzetkom samo dva polarna rastvarača srednje snage, etanol, i aceto-kiselina.

Međutim, pčele u svojoj pljuvačci sadrže enzim koji rastvara populin. Kad naiđu na smolu  populina, one ja  rastvore enzimom, pa stanu u nju nogama, podignu je i nose u košnicu. U košnici, pčele koje su donele populin sada nisu u stanju da ga same rastvore. U pomoć im priskaču pčele koje nemaju populin na nogama, koje potom rastvaraju populin sa nogu onih koje su ga donele. Ovim poplinom (propolisom) pored sterilizacije rezidentnog prostorea, pčele zatvaraju prostore između saća, i tako štite med od mikrobnih preditora.

 
Sa istom smolom zatvaraju otvore na zidovima košnica, pokrivaju čak i celu površinu zidova košnice, tankim slojem filma od populina radi dezinfekcije, kao i sa gornje strane okvira za saće. Ako slučajno naiđu na metalni predmet u košnici, brzo ga prekriju propolisom. Verovatno znajući da su određeni metalni oksidi podložno tlo za razvoj toksičnih bakterija, kao što fero-oksid ,na primer, koji je podložno tlo  za kultivaciju closteridum tetani, bakteriju koja izaziva trovanje krvi. Isto tako, ako se u košnici pojave gušter ili miš, ubijaju ih ubodima žaoke, ali se onda suočavaju sa problemom da ih ne mogu izvući iz košnice. Problem rešavaju tako što mrtvo telo pokriju populinom i tako ga balsamuju za sva vremena.

Ako su u polju, ili kada dođu na izvor da piju vodu, nisu agresivne. Upoznaju svoje pastire koji brinu o njima, i nisu agresivne prema njima, kada oni rade u pčelinjaku. Ako stranac se približi košnicama, one brzo reaguju i ubodima oteraju stranca od košnica. Veoma su osetljive na ultra kratko-talasne frekvencije koje emituju radio primo-predajnici. Tako, ako čak i poznati pastir dođe među košnice sa mobilnim telefonom, one se uznemire i krenu u napad. 

Pčele, za razliku od drugih domaćih kultivara, ne iziskuju mnogo od pastira, ali pažnju plaćaju visoko. Pored voska i propolisa, koji nisu zanemarljiv prihod, jedna košnica u proseku daje 40kg meda.  
Sve u svemu, ovo je izuzetno zanimljiva kolonija koja zahteva veliku pažnju.

Na Cveti 2024, godine
Janko Bojić
Inovator/Dizajner/Konstruktor