Aпсолутистички Тоталитаризам

Обреновићи и Комунизам

Ја сам био доследан. Да није клемпави Чарлс се оженио бабом мистресом и онда курви набио круну на главу, тада би бабоблуд Александар био једини краљ у историји човечанства, који је курву произвео у краљицу. Нека неко докаже  супротно. Али проблем није у томе, него што неуки, они који из новина уче историју, нису у стању да разумеју политички сарказам, који у политичком критзизерству игра велику улогу.

Јесте, Александар је за жену испросио старију од себе дворску курву, и та неминовност је таква иста, каква је била за клемпавог Чарлса Кобурга, који је на исти начин старију двосрску курву узео за жену. Па зато се ја и Џорџ Галовеј, који је 1999 у британском парламенту  гласао против бомбардовања Србије, потпуно слажемо у погледима, да када дворским животом, било где у свету завлада неспособност, тада и дође до помањкања моралних вредности. С тим што Галовеј у свом иступу против Чарлса користи мало сочнији речник, него ја против обојице Александра и Чарлса, јер, Галовеј до скоро није знао да је у ствари Чарлс копиарао Александра. Својеглави бабоблуд Александар (не знам шта неки виде у овоме, па ми стављају приговор да ја користим накарадна имена за Обреновиће, када сви Обреновићи јесу били накардни), је у десетогодишњој његовој владавини променио променио три устава, извршио четири пуча, и промрнио 12 влада влада. Својим апсолутизмом изазвао озбиљну економску и политичку кризу у земљи, озбиљно незадовољство у војсци, прво што је прогоном пуковника Радомира Путника нашег највећег војног стратега после Црнога Ђорђија, а онда и прогоном врло ученог и бистрог пуковника Александра Машна, који је био девер Драге Машин, док је она била удата за његовог брата, где је запретила опасност и другим официрима који нису одобравали његову неморалну везу са његовом бабом, запретила опасност да и они буду разрешени својих положаја, онда је неминовно дошло до питања: "Бити или не бити." Што се временом претворило у стање, или он нас, или ми њега. 

„Отприлике око 2 часа после пола ноћи  донесе нам један коњаник, од окружног начелника из Прокупља - Вукотића писмо адресирано на мене, у коме ми укратко јавља да је краљ Александар испросио себи за жену госпођу Драгу Машин, доскорашњу дворску даму Краљице Наталије, и да о томе постоји и званично саопштење владе. Прочитах писмо и одмах пробудих пуковнка Пауновића. Пренеражени овом вешћу, никако нисмо могли да поверујемо у њу. На крају крајева нас двојица у разговору закључисмо да је окружни начелник ништа друго него полудио. Пробудисмо и пуковниока Миљковића и дадо смо му писмо да прочита. Пошто га је прочитао, неко време нас је ћутке посматрао, а затим запитао да ли ми можда не терамо неку шалу са њим.На то га је Пауновић упитао:

- Је ли, Чедо, да ли си ти нешто приметио код док смо били у Пријепољу?

- Ништа необично – одговори Миљковић.

- Е па брате, ја мислим да није ништа друго, него је Вукотић полудео кад може и овако шта да пише – додаде Пауновић.

 

Када је свануло изађемо пред механу и поручимо кафу. Наједанпут чу се некаква вика оздо уз Топлицу, а затим угледасмо једног попа , који онако разбарушен, јураше колико год је могао право судници држећи у процепу неку хартијуи узвикујући промуклим гласом: „Ура! Живио краљ!“ Стиже поп, сав у голој води, веза коња за плот, скиде ону хартију са процепа и упути се право к нама. Предаде нам Краљеву прокламацију штампану на великом табаку, у којој саопштаваше да је испросио Драгу. Мало доцније стиже до суднице врло угледан сељак, бивши народни посланик – напредњак. Познавао сам га од раније, кад је долазио код краља у аудијенцију. Пошто прочита прокламацију, заплака и гласно рече:

- Овај наопак чин упропастиће династију Обреновића!“    

(Цитат је из мемоара Војвводе Мишића.)

 

Нису, како то неки лажно, покварено и подмулко, они који историју уче читајући само новине Карађорђевићи уклонили Обреновиће, већ наопак  чин, кога у сузама карактерише овај угледни напредњак. А када су у питању накарадни и наопаки чинови код Обреновића њих је било на претек.

 
Поодавно Једном са једним Мађарем машинским инжењером, који је имао једну велику машинску радионицу у Виндсору сам зашо у разговор око слободе и права.У том разговору он ме упита да ли ја сматрам да је део слободе и то што народ може да каже да је Елизабета курва? Ја му велим да и то треба уврстити у кутак слободног изјашњавања. На то ће он: "Видиш колико си наиван. Па она и без тебе зна да је курва, зашто мораш и ти да јој то потврђујеш? Него ту има једна велика разлика, та курва живи у палати, а ти и ја морамо гледати да имамо бар колибу." Не презивам само ја бабоблуде који су курвама набили круне на главу, већ то раде сви слободољубиви људи. На пример Џоџ Галовеј када су у питању бабоблуди, има далеко сочнији речник него ја. Док његов колега, Наџо Фараж ЕУропски комесаријат у Бриселу назива гангстерима. Њихове чланове пореди са мокрим крпењачама, а за каризму им придодаје да им је једнака банкарским портирима. И шта је лоше у томе?Пуритансво је одлика слабих и непромишљених који се клањају ауторитетима и не смеју да их назову правим именима.

 

Недавно сам слaо један цитат од Томаса Џеферсона, па бих да га још једном поновим, који је поред доста умотворниох поука рекао и  следећу: „Више зна онај који ништа не чита, него онај који само новине чита.“ Они који само новине читају а књиге изостављају, па мисле да много знају, нарочито када је историја у питању, не схватајући да је историја велика и озбиљна наука, и да оно што им новинарска пискарала подмемћу, прдеставља историјске чињенице, то што новинарска пискарала подмећу је нешто што они истргну између обилатих редова из историјске грађе, што они ни сами не разумеју, али као тренирани пропагандисти, они те истргнуте цитате на вешт начин прелију у убедљиву пропаганду, коју неуким лаковерницима вешто на манипулативан начин представе, као истински догађај. Историјска истина се не темељи на бази манипулативних поставки, историјска истина у себи носи читав низ детаља, у вези догађаја, који дају широк увид у околности, услове и разлоге под којима се догађај одиграо. Нити бабоблуд Александар, нити пак његов отац краљ Мила, они обојица нису били директни наследници развратника Милоша. Иако је Милош имао осморо своје, па чак и осморо ванбрачне деце, његов последњи директан наследник Михаило, није и успео да створи потомство.

 

 Могло би се слободно рећи да је Михаило био један од најбољих Обреновића. Убиство га је спречило да се у целини докаже. Михаило је још у првом мандату 1842, за свог ађутанта  поставио Александра Карађорђевића, сина Карађорђевог. Вероватно сматрајући да се на такј начин искупи за кумовско проклество које ја на породицу био навукао његов свирепи и криминални отац. Испевао је песму „Што се боре мисли моје,“ посвећену Клеопатри, најмлађој кћери кнеза Александра (Карађорђевића) у коју је био смртно заљубљен. Када је у другом Мандату, схватио да неће имати деце, Михаило је хтео да усвоји најстријег сина свога ађутанта из првог мандата и да принц  Петар, а не његов рођак Милан, преузме његов престо.  

 

За Милана сви говоре да је он био изразито успешан владар, и да захваљујући његовој владавини кнежевина Србија је доживела процват. То није тачно. Милану је после убиства кнеза Михаила предходио дуг период намесничке владавине, на чијем челу је био Јован Ристић један од наших највећих политичких умова с краја 19-ог века. Он ће ударити темеље стварања наше политичке елите, из које су произашли такви државници какви су били Пера Тодоровић, Сава Грујић и Никола Пашић. За кога  је Лојд Џорџ с правом говорио да је Никола Паљшић највећи државинк Европе тога доба. Ово Лојдово мишљење делили су и други државници онога времена, Карло Шворца, Рејмонд Поинкер и други. Јован Ристић је у периоду намесништва се заложио да се направи нацрт новог независног Устава (дотле су предходна два устава донета по одобрењу Порте), за кнежевину Србију, који је скупштина изгласала и одобрила, па се тај устав с правом зове Намеснички Устав. Који ће бабоблуд Александар, највероватније под утицајем његове бабе укинути. Он је на чело командаовања српске војске поставио ђенерале Јована Белимарковића, пуковнке Косту Протића и Ђуру Хорватовића, који су војску реформисли, опремили је, и стратегијски припремили за два рата против Отоманске империје 1876, и 1877, године. Њих ће касније после ова два ослободилачка рата краљ Милан потиснути на страну, нешто слично што је касније са својим сином урадио и са пуковником Радомиром Путником. Па ће тај непромишљени потез и самог Милана коштати његовог краљевства.

 

„Гледајући оне силне батаљоне Ваљеваца, добро одевених у своме руху, састављене од страих ратника, учесника два минула рата, који прекриљаваху оно поље, чини ми се да сам сав свој гнев и проклество излио у мислима на наше војно и државно руководство, који је њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења. Историја ће умети да дословно жигоше виновнике овог пораза.“   

 

Ово су речи војводе Мишића по завршетку Србско – Букарског рата 1886, године после демобилизације војске, који се у том рату борио у чину поручника. На које је то он војно и државно руководство излио гнев? Радило се о краљу Милану Првом (Обреновићу) и тадашњем председнику владе Милутину Гарашанину. Управо у том рату се краљ Милан показао као малодушан човек и велика кукавица. Гарашанин је сматрао да чак и после Сливнице ситуација није критична и да рат треба наставити. Милан је тврдио обрнуто. Дошло је до свађе између њих двојице. Гарашанин је захтевао од Милана да обостави наредбу о повлачењу трупа и да војска крене у контра-офанзиву. У тој свађи Гарашанин је претио краљу, да ако тако настави да се понаша, он ће га убити.

 

После овог, тачно како војвода Мишић тврди непромишљеног рата, Милан ће нагло кренути ка паду. Гарашаниновим напредњацима ће бити запечаћена судбина, народ ће се огорчено побунити против њих, прозори Гарашанинове куће биће полупани каменицама, и нову владу ће основати либерали на челу са Јованом Ристићем. Убрзо после ових догађаја Милан ће абдицирати. Дошао је на готово и у уређену кућу, коју није умео да сачува. 

Они који хвале Милоша морају знати да није било бича тиранa Карађорђија Петровића да помирљив, али у сржи бунтовнички и по врх свега ратнички, српски народ окупи, и стратегијски поведе у наизглед безуспешну борбу против отоманске тираније, и да из те борбе изађе триумфално, од неког тамо Милоша из Добриње, ни једног М касније не би било. Милош је био највеће зло које је пало у део српском народу. Ако изузмемо комунизам. Развратник кога није било у свету, са којим би се данас једино Епштајнова нова класа, из мочваре крај реке Потомак могла поредити. Имао је осморо ванбрачне деце, то је оно што се зна. А сматра се да их је имао и више. И то се зове човек? Према Вуку Стефановићу Караџићу - наређивао је да му најлепше жене од најугледнијих дворских радника намештају кревет у спаваћој соби, где би он са њима проводио усамљен извесно време. Чак је и жену сопственог секретара Давидовића нагонио да му она служи у двору. Не сумњиво, за Милоша се слободно може рећи, да је он био једна обична мушка фукса, којем би у данашње време било суђено за све могуће сексуалне преступе.

Вук бележи да је у трговинским пословима био изразито непоштен. Људи су наседали на његову титулу, па су радо са њим улазили у пословне везе. Међутим, вели Вук ко је једном са њим пословао, па ако је још и жив остао, никада му више није падало на памет да се са њим ортачи. И не само то, него вели Вук, Милош се успешно, одмах после завршетка рата са Турцима, повезао са неким Чифутима из Румуније у трговини са сољу, тако да у Србију нико осим њега није смео да увози и продаје со. Чак је и винограде у Тополи које је Карађорђије садио присвојио за себе, и од њих себи убирао приход.

Убити човека тако зверски и мучки како је он то он урадио са Карађорђијем? Па онда још његову главу однети пред турског пашу? То само идиот таквога кова је могао да уради. И није само он одсекао главу Карађорђију, многи су часни, невини и поштени људи од његове руке, и руке његових бахатих кабадахија главе погубили. Нека се неко распита, ко је био његов ортак Јован Мићић, и како је дошло до тога, када су уставобранитељи дошли на власт, да Мићић буде ухапшен, осућен и затворен у тамницу у Гургузовац, како је тај Мичић кроз тамнички прозор молио људе да му за златне дукате дотуре храну, али нико га ни погледати није хтео, те је тако Мићић од глади скапао. Па још има оних који правдају убиство Карађорђијево од стране свирпог Милоша, као наводно да је он на тај начин спасао земљу од неклавог наводно могућег грађанског рата. Србија је у Миошево време била у константном грађанском рату, пошто је против њега дизано по тврдњама појединих историчара око 17 буна. Да би се не само народ већ његови син и жена против њега дигли и протерали га из земље.

Није само Вук био једини великан онога времена, који је све најгоре мислио и писао о Милошу. Велики Његош који исписа следеће радове: 

„Ал' хероју тополскоме Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.“

Лично је Његош упознао Милоша. И са њим се задњи пут срео у Бече 1848, када је тамо доспео да штампарији преда Горски Вијенац. Ни једну реч није Његош посветио овоме дрипцу, чак га је и презрео. Пре тог сусрета Његош је слао два писма Милошу, али му овај никада није одговарао. Према Вуку његова владавина била је сурова, и како би речено, многе је угледне људе поубијао, укључујући и Стефана Добрињца.

Шта смо ми то са Обреновићима постигли? Мали је учинак њихов био. Њихову владавину пратила је стална напетост и бројне побуне, које су у више наврата прерастале у оружане борбе. Миланова владавина позната је по три рата, од којих онај из 1877 против Турака је изгубљен а ни онај из 1876, не би уродио победом да Русија шест или седам месеци раније није већ била заратила са Турском. Рат из 1886 против Бугарске, био је сасвим бесмислен и велики пораз за Србију и српски народ. Што се за мало није и обрачуном на живот и смрт завршило између Милана и Милутина Гарашанина. Тако да после такве њихове владавине у периоду од непуних девет деценија, та династија се у корену угусила. Нико од њених чланова није преживео, тако да данас говорити о њима и величати их нема никаве сврхе, сем што поједини покварењаци и превртљивци би да скрену пажњу са главног узрока наше данашње националне катастрофе, тоталитарне комунистичке владавине, па би ти покварењаци извртањем истински доказних чињеница хтели све да свале на плећа династији Карађорђевића, која је уследила после утирања корена од Обреновића. Приписујући Карађорђевићима као највећи грех стварање монархије троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца, која нема никавих додирних тачака са комунистичким сатрапом што се звао некава Социјалистичка Федеративна Република.

Тек када је после мајског преврата образована парламентарна монархија на челу са Краљем Петром Првим (Карађорђевиоћем) ми смо доживели процват и успон. Одмах после мајског преврата1903, године у Србији су основана 473 велика предузећа, другим речима извршена је индустријализација земље. Под окриљем потомака Карађођа тополскога,  тз три велика рата изашли смо као још већи победници, и у јединствену државу окупили српски народ.

Ово да су Карађорђевићи и Никола Пашић основали Југославију, то могу само да причају они који осим новина не читају ништа. Идеја Југословенства код нас је почела са Јованом Ристићем. Још негде иза саме предаје грдова од стране Турака Србији, он у једном интервијуу страним новинарима каже: „Пред Србијом постоји епохална борба и још већи задатак, у којој она мора истрајати ради ослобођења и уједињења свих јужнословенских народа у једну државу.“ С обзиром да је у последњим годинама своје владавине био коалициони партнер са Николом Пашићем, није тешко претпоставити какав је Ристићев утицај био на развој овог изразито виспреног и паметног државника, и на цео наш политички естаблишмент после Јованове смрти.

Онима који Карађорђевићима на првом месту краљу Александру приписују да је он стваралац југославије мада је обе декларације о уједињењу, ону крфску и ону београдску потписао краљ Петар а не принц Александар, постављам једно просто питање: Нека они мени наведу име и једног посланика који је на заседању скупштине на Крфу гласао против декларације о стварању троимене монархије? Ако немају ни једно има да наведу, онда ево још једног додатног питања: Да су они били на месту краља Петра да ли би они били ти који би оповргли одлуку, највишег законодавног тела, и одбили да ставе потпис, на тако један важан историјски документ.

Да не дужим више. Јер о величини Црнога Ђорђија и његових потомака исписани су томови књика, као једној јединственој и фамилији која је подигла велики домострој, а и ја бих такође могао да о њима пишем томове. Обреновићи су иза себе оставили само 88 година и нестали. Карађорђевићи су у животу са нама скоро 2,2 века, или 22 деценије, и настављају да иду у будуђност, и после нас.

_________________

Неколико цитата из англосаксонске литературе на енглеском о Јовану Ристићу:

Jovan Ristić (1831–1899) was a towering 19th-century Serbian statesman and diplomat who masterfully navigated the "Yugoslav question" by laying the geopolitical groundwork for Serbian dominance in the Balkans. His policies were deeply intertwined with the broader goal of liberating and uniting South Slav populations.

Jovan Ristić and the "Yugoslav Question"

During the 19th century, the "Yugoslav question" centred on how to liberate and unite the South Slavic peoples (Serbs, Croats, and Slovenes) who were largely trapped under the crumbling Ottoman and Austro-Hungarian empires

·        Serbia as "The Balkan Piedmont": Influenced by his studies under Leopold von Ranke in Berlin, Ristić viewed the Principality of Serbia as the "Piedmont" of the Balkans. He modelled Serbia’s role on the Kingdom of Piedmont-Sardinia, which had successfully united Italy.

 

·         Priorities: Ristić believed that Serbia’s immediate unification goal was to absorb Serbian-inhabited lands like Bosnia, Herzegovina, and Montenegro, securing a much-needed outlet to the Adriatic Sea. Unification with Croats and Slovenes in the Austro-Hungarian empire was viewed as a subsequent, long-term

Литература

·       Вук Ст. Караџић, Живот и Односи Под Турцима Беч 1922;

·       Драгиша Васић, Девосто трећа – Мајски преврат, Београд 1925;

·       Војвода Живојин Мишић, Моје Успомене – Београд 1984

§  Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901,

§  А. Протић, Некролози: др Јован Ристић, Годишњак, Српска краљевска академија, Београд, 1900, стр. 238-242

§  Слободан Јовановић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928